Vlasotince, kao mesto na starom balkanskom karavanskom putu, bilo je po logici stvari upućeno na uslužne delatnosti. Turski ili hrišćanski karavani morali su da prenoće u hanovima i da odmore konje kako bi dalje nastavili put.

Mnogi toponimi, u bližoj ili daljoj okolini Vlasotinca, dobili su ime po karakterističnoj delatnost svojih stanovnika, npr. Lopuške Meane ili Gadžin Han.

Sredinom 60-ih godina 19. veka Midhat-paša probija drum kroz Grdeličku klisuru, čime će i neka vlasotinačka sela početi da gube na značaju. Tako će sa oslobođenjem od Turaka i njihovi stari drumovi odlaziti u istoriju, pa će stanovnici tih naselja početi da migriraju.

Neretko su najuticajni Vlasotinčani bili vlasnici kafana kao što je Stanko Atanacković Bojadžija, jedna od organizatora Niške bune iz 1841. godine, odnosno Bojadžijske pljačke kako su ustanak nazivali u Vlasotincu. Stanko Bojadžija držao je u svom vlasništvu najpoznatiju kafanu „Solun„, koju je kasnije otkupio čuveni bogataš Gavrilo Popović. Hotel „Solun„, kako će se zvati u skladu sa novim vremenom, menjao je vlasnike i lokaciju, ali se ime održalo u varoši više od 100 godina.
Današnji hotel „Novi Zemun„ izgrađen je na mestu kafane „Zemun„ oko koje se razvila istoimena mahala. U tursko doba pak tu se nalazio Taćin han, što pokazuje da je lokacija kod mosta na Vlasini vekovima pogodna za ugostiteljstvo.
Od poznatijih ugostiteljski objekata svakako treba pomenuti „Ickinu kafanu„ u vlasništvu prodice Krainčanić, takođe hotel „Krčimirac„ u vlasništvu prodice Popović… Zanimljivo je reći da je početkom 20. veka postojala “Bogdanina kafana”, nazvana po udovici narodnog poslanika Đorđa Petrovića, što je najstarija poznata kafana u vlasinštvu žene u Vlasotincu.

Kafane su bile i mesta za kulturna dešavnja, npr. u kafani “Palas” u vlasništvu Prokopa Crnilovića, oca čuvenog slikara i etnografa Hristifora Crnilovića, prikazivani su prvi filmovi koji su stizali iz Leskovca. Da je džez (osnosno džaz kako se tada govorilo) bio poplularan u Vlasotincu pokazuje reklama u “Leskovačkom glasniku” iz 1933. godine, gde piše da se u letnjoj bašti “Vazdušna banja” pored Vlasine uz jelo i piće mogao slušati omiljeni džez orkestar “Maroko”.

Mi danas nemamo živih svedoka provoda u “Vazdušnoj banji”, ali ostao je zapis novinara Nenada T. Popovića u Leskovačkom glasniku, br.30 od 28.7.1934. godine:
A kad prestane sevdalinka i tišinom mirne varošice se prolomi fokstrog, devojke i mladići žurno izilaze iz svojih kuća i idu k automatskom mlinu, gde se na obali Vlasine, na najlepšem delu Vlasotinca nalazi “Vazdušna banja” koja je svake večeri puna gostiju; gde su kelneri: učtivi, poslušni, uglađeni sa numerom na čistoj bluzi: gde se toči vino iz podruma Vinogradarske zadruge, gde se može videti savršen red i čistoća.

U restoraciji gde se celo Vlasotince zabavlja; gde se dobija utisak velikog modernog restorana, jer se malina i špricer piju sa trskom, a kava servira po turskom običaju sa i fesom kelneru na glavi. Tu u “Vazdušnoj banji” gde se pod vedrim nebom, na prostranoj terasi bašte igra po taktu džaza neumorno, ludo, i do zore…

Sa razvojem ugostiteljstva javila se potreba za širim udruživanjem. Tako je 5. septembra 1932. osnovano Udruženje ugostitelja za varoš Leskovac i srezove leskovački, vlasotinački i jablanički sa ukupno 273 člana, a od tog broja 64 člana bila su iz Vlasotinačkog sreza. Decembara 1945. Vlasotinčani su formirali samostalno udruženje na čijem je čelu bio Ljubomir Šušulić, koje već 1948. godine prestaje sa radom.

Vekovima obavazna pounuda vlasotinačkih ugostitelja bilo je vlasotinačko vino.

O gostoprimstvu Vlasotinčana i kvalitetu vina, ostavio je zanimljiv zapis vojskovođa Živojin Mišić u svojim memoarima Moje uspomene opisavši proslavu završetka Srpsko-bugarskog rata 1885/86. godine: Puk se docnije nastanio u Vlasotincima, maloj vrlo simpatičnoj varoši, u kojoj smo, pored ostalog, imali i dosta odličnog vina… U ovoj prijatnoj varoši najomiljenija muzika beše veliki bubanj, koji Vlasotinčani zovu goč. Lupanje goča za nas oficire beše znak za zbor u dotičnoj kafanici. Stanovnici neobično ljubazni i gostoprimljivi ljudi. Neko suvo meso prženo na žaru i kajmak behu im najomiljenije meze. Sem smotri po četama nedeljno jedanput, ništa se drugo nije radilo. Samo se veselilo i pilo…

U periodu između dva rata svetska rata sve više se razmišlja o Vlasotincu kao turističkom mestu. O turističkim potencijalima Vlasotinca pisao je pomenuti Popović, ali i profesor istorije Bogoljub Gorunović i urednik Glasnika Sreten Dinić.

Godine 1932. u Leskovačkom glasniku Bogoljub Gorunović, profesor Leskovačke gimnazije, ovim rečima ističe specifičnosti svoje rodne varoši:
Vlasotince ima dve stvari, koje mu daju vrednost i koje ga čine onim što jeste i što će biti, a to su vinogradi i Vlasina. Od kako je Vlasotince prestalo da važi kao trgovački centar za jednu širu oblast, ono je prosto upućeno na vinogradarstvo. Vlasina kao voda daje vinu naročiti ukus, a kao reka mestu i okolini naročitu draž, koja privlači stranca na letovanje, odmor i osvežavanje. Vlasotince dakle ima dva svoja specijaliteta: vino i Vlasinu, bez kojih se ne može zamisliti.

U ranije citiranom članku Vlasotince kao vazdušna banja Nenada T. Popovića ovako su opisani Vlasina i Vlasotince 30-ih godina 20. veka:
Duž Vlasine, počevši od gvozdene ćuprije pa do sela Manastirišta između gorostasnih topola koje se ponosno uzdižu obalom, nalaze se mali zatovi i plaže sa sitnim peskom zgodnim za sunčanje.
Po svome geografskom položaju, prirodnoj lepoti, lekovitosti vode (Vlasina u sebi ima gvožđa) i čistoći, Vlasotince ni malo ne izostaje od mnogih letovališta koja su davno proglašena za Vazdušne banje.
U tom lepom mestu, u našem Vlasotnicu mogli biste da provedete leto, ili nekoliko dana letnjeg odmora, (nikakva banjska taksa se ne plaća – kupanje u Vlasini je besplatno) jer su Vlasotinčani dobri, gostoljubivi, oni Vas željno očekuju ustupajući vam svoje stanove, Vlasinu i svu prirodu…

U istim novinama 20. avgusta 1938. Sreten Dinić piše o “Vlasotinačkom moru” koje redovno posećuju Leskovčani, pa čak i neki Beograđani. On objašnjava turističke potencijale varoši na sledeći način:
Što znači da je Vlasotince još od davno bilo kao jedno odlično letovalište sa najboljim uslovima od sviju u okolini. Jer ima tri najglavnija uslova: vazduh sa planine, reku za kupanje i varoški komfor za život. Ali sve to nije ono što bi trebalo da bude.

Nažalost, ovim rečima urednika Leskovačkog glasnika ni danas, početom 21. veka, ne može se ništa ni oduzeti ni dodati. Vlasotince otprilike ima ono što je imalo i pre 80 godina, „ali sve to nije ono što bi trebalo da bude„. Ugostiteljstvo varoši na Vlasini je na zadovoljavajućem nivou, ali još se ne može govoriti o Vlasotincu kao pravom turističkom mestu.

(Preuzeto iz knjige „Vlasotinačka preduzetništvo svedok vremena“)