Kada posle napornog radnog dana dođe u svoj dom koji se nalazi u vranjskom naselju Češalj, u centru grada i skine uniformu Vojske Srbije koju sa ponosom nosi, Miodrag Marić se pretvara u baštovana.

Dovoljno mu je samo da baci pogled kroz prozor na prostor ispred zgrade u kojoj stanuje,a gde je zasadio mlade boriće, badem i dunju pa da vidi šta toga dana treba da uradi. Mnogo puta i ne stigne da se odmori od prepodnevnog posla jer požuri da na vreme polije zasađena stabla.

Otuda ona rastu i razvijaju se kako se samo poželeti može. Badem je već toliko  narastao da  već dominira prostorom koji je oplemenio i zelenilom. Dobro napreduje i dunja koja je već počela da rađa.

Njene predivne mirisne plodove sa zavišću osmotri po neki prolaznik, baš zbog toga što se dunja, koju poslednjih godina intenzivno napada monilija, teško uzgaja u vranjskom kraju. Miodrag se nada da ih neće neki bahati čovek obrati pre vremena i da će kada sazru njegov dom zamirisati na slatko od ovog božanstvenog voća. Ukoliko se pak desi da ih neko obere pre njega, on neće žaliti baš zato što zna da će dunja dogodine roditi još više plodova.

Imajući to u vidu on već sada razmišlja kako i na koji način može ovaj prostor da učini još lepšim i prijatnijim za svoje komšije. To mu sigurno neće biti teško. Naprotiv to će mu pričiniti veliko zadovoljstvo jer će uspeti da jedno parče zemlje otrgne od asfalta.