Jedanaestogodišnjeg Andreja Pešića iz Leskovca otac Bratislav je prvi put odveo u teretanu 2005. godine da se igra. Danas, Andrej ima 27 godina i među 13 najboljih boksera je u svetu, a sve to zahvaljujući svom treneru, odnosno svom ocu Bratislavu Pešiću.

Potpuno iskreno i otvoreno ispričali su za Jugmediu svoj životni put, koji nije bi nimalo lak, ali kada se sve sabere i oduzme, saglasni su, ključ uspeha je biti istrajan, predan i uporan.

Godine 2008. Andrej je polako počeo da kreće stranputicom i njegov otac je to shvatio i odveo gaboksersku salu, iako sam Andrej uopšte nije bio za to.

„Međutim, tata je želeo sport da ne bi imali problem kada postanem stariji a samim tim snažniji,  a krenuo sam da treniram početkom 2008. u jednom lokalnom leskovačkom klubu i pošto nisam imao toliko veliku želju za boksom prvih 6 mečeva sam izgubio“, priseća se Andrej svojih početaka.

Nakon poraza, treneri su mu rekli da od njega nikada neće biti bokser, da se spakuje i da napusti klub.

Kada su svi digli ruke, otac je jedini verovao u njega

„Tada mi je palo samopouzdanje, došla je cela porodica da me gleda a ja sam izgubio od jednog boksera od koga sam tri puta zaredom gubio, otac je jedini verovao u mene i mislio je da mogu da napravim dobru priču u boksu i reka mi je „Ja ću početkom septembra 2009. godine da otvorim klub“, i od tada do danas on je stalno bio uz mene“, ističe Andrej.

U dahu  izgovara da mu je tata maksimalno posvetio život, da su učili zajedno, pričali, trenirali, da ga je slušao bez obzira što nije bio za tu priču toliko u tom momentu i prvi naredni meč Andrej pobuđuje.

„Tada počinje da se rađa ljubav prema tom sportu, onda je bilo pobediš-izgubiš, pobediš-izgubiš i onda sam zaređao jedno 30 mečeva, konstanto sve pobede, ušao sam u reprezentaciju, bio sam državni prvak, ono što je otac jedini verovao, na kraju smo svi počeli da verujemo u to“, izgovara Andrej dok otac sedi pored njega i sa ponosom sluša svog sina.

U tom trenutku trener ali pre svega otac govori nam da je verovao u Andreja kada niko nije zato što je znao da je imao genetske predispozicije i dobru psihu, tačnije, sve ono što treba da ima da bi postao profesionalac.

„Verovao sam tada, možda nisam znao šta ga čeka ali sam verovao“, kaže nam Bratislav.

Priznaje da je i sam učio, krenuo je sa kik-boksom, ali kada je Andrej počeo da trenira boks, on kreće da uči da bude trener.

Obišao je sve kampove, prvo naravno kreću sa amaterskim načinom treninga da bi prešli na profesionalni.

„Tu se prolaze razni evropski kampovi i tako da sada mogu sebi da kažem da sam jedan ovako solidan trener a što se njega tiče za njega lično najbolji zato što niko ga ne poznaje bolje nego ja“, iskren je i opravdano neskroman Bratislav koji je uspeo da ljubav prema borilačkim veštinama prenese na sina.

Poslednji dinar iz kuće je iznosio da bi Andrej mogao da ode na takmičenje

On je zadnji novac iz kuće iznosio da bih ja mogao da odem na takmičenje, dešavalo da nije imao da plati kiriju za naš Bokserski klub i nije mogao noću da spava zbog toga da bi mogao mene da trenira, priseća se dalje Andrej.

Ocenuje da su baš ozbiljno „zagrizli“ i išli na sve ili ništa, da bi sada polako počeo da im se ostvaruje san, ali priznaje da je potrebno mnogo odricanja, truda. Potrebno je biti istrajan, dosledan, imati karakter  i kada se sklopi u jedno možeš se nadati uspehu.

Pitali smo Andreja koliko odricanja zahteva ovaj sport na šta nam je odgovorio da on uopšte nije imao mladost kao svi njegovi prijatelji.

Na ekskurzije, druženja, žurke, proslave punoletstva, morao je da zaboravi zbog konstantnih  pripreme, ozbiljnih treninga i eto, kako sam kaže, u trenutku dok razgovaramo, svi su negde na kupanju a on na treningu i ne, nije mu žao zbog toga.

„Meni je otac govorio tada kada sam ja imao 16-17 godina „da u 25-26 do tada će svi da se zezaju a onda će se okrenuti oko sebe i neće znati šta će a ti ćeš imati jasan cilj ispred sebe“ i ja sam mu to verovao, slepo verovao i išao sam napred jer nisam imao drugog izbora, hteo sam da pozitivnu priču u svemu tome“, iskren je Andrej.

Kada smo ga pitali kakav je osećaj kada ti je trener ujedno i otac, rekao nam je da sukob generacija postoji, da postoje mnogo stvari u kojima se ne slažu upravo zato što su otac i sin i da to ima i svoje negativne ali i svoje pozitivne strane.

„Koliko je dobro toliko i nije, ali u suštini pravimo kompromise i kada je posao u pitanju tu smo maksimalno fokusirani“, odgovara.

Kada dođu na trening, uloga oca i sina prestaje, on je u tom trenutku samo bokser a otac samo trener jer jedino tako se i može funkcionisati.

„Ipak, dobro je da je otac trener jer je on 24 sata u tome, svaki moj pokret analizira i maksimalno mi je posvećen i mislim da niko na ovom svetu za ne znam koji novac ne bi to radio zato smatram da je to mnogo dobra varijanta“, dodaje Andrej.

Bratislav kroz osmeh na pitanje kako je to biti trener svom sinu odgovara „Teško“.

„Ali, kad se sve sabere i oduzme tu ima više pozitivnih nego negativnih stvari, u ovom sportu najbitnije je poverenje i kao što se dešava da trener izda boksera ili bokser trenera ovde je upravo zbog toga što smo otac i sin to nemoguće“, odgovara nam Bratislav.

Profesionalni boks je najplaćeniji sport na svetu, ali naša država ne želi da ulaže u boksere

Vraćamo se na bokserskom svetu a Bratislav nam tada govori da od ovog sporta može da se živi, ali kad se dođe na vrh.

„Možete da živite na vrlo visokoj nozi ako dođete do vrha, a mi smo već ozbiljno blizu dođemo tamo“, ocenjuje on.

Potom gleda direktno u našu kameru, želeći da poruči klinicima kakav je put ka profesinalnom boksu.

„Pre svega, kao klinac sa 10-12 godina mora da se krene sa amaterskim boksom da bi se dobilo iskustvo od 70 do 100 mečeva, onda se ide da se dobije reprezentacija sa jedno 22 godine, i da zatim pokušate da se uzmete medalju na Svetskom prvenstvu i na Olimpijskim igrama, ako se ne uzme ta medalja, ja to stalno govorim, u Srbiji i u bivšoj SFRJ nemate nikakve šanse da profitirate u profi boksu“, poručuje trener Pešić.

Sve ovo govori iz ličnog iskustva, zato što, kako ističe, vas onda vide svetski promoteri koji hoće da ulažu novac u vas a ako niko neće da ulaže novac ne možete nikako da uspete  tako da bez, i to stalno govori, ovo što danas ovi klinci rade, on ne vidi da bilo ko ima ikakve šanse.

„To je zato što u ovoj državi recimo, da navedem primer, Ukrajina, Oleksandra Usika, on je bio olimpijski prvak oni su odmah angažovali svog promotera koji je uzeo Usika. Tako je i u Poljskoj, promoteri uzmu svog boksera i prave mu karijeru, mi to u Srbiji nemamo, u Srbji ne postoji nijedan promoter ozbljan, nijedan menadžer, ni u bivšoj Jugoslaviji, zato što jednostavno mi smo takva država“, sa dozom razočarenja u glasu govori Bratislav.

Andrej dodaje da je to zato što je naš mentalitet takav „da je bolje uzeti 100 evra sada nego 200.000 evra kroz godinu dana“.

„Svi ti promoteri i menadžeri u Srbiji, u bivšoj Jugoslaviji gledaju brzi novac a ne razmišljaju o tome da malo više ulože pa da naprave nekog svetskog prvaka, eto to je najveći problem u celoj toj priči“, naglaša Andrej.

Najviše bi voleo, kaže, da ima sve moguće uslove da ovde trenira, ali nažalost, dodaje, mora da ide dalje i da pogotovo radi sa strancima.

„Tužno je, ali s druge strane je mnogo bolje nego ovo ovde“, priča Andrej.

Bratislav dodaje da je Andrej trenutno kotiran u Bridgerweight kategoriji, do 101,6 kilograma, 13 je na svetu i sada recimo da država na najvišem nivou stane iza njega, možda bude svetski prvak u WBC  kategoriji (Svetski bokserski savet).

„To je kao da si olimpijski prvak i sad recimo da država stane iza njega, da stane savez, toga nema, pokazali su neka interesovanja i onda smo došli do nekih nesporazuma, pokušali smo sve ali jednostavno to nikog ne zanima, bez obzira što je on 13 na svetu i onda smo mi morali da tražimo menadžera Francuza i onda doći ćemo do tog svetskog nivoa sutradan i tada trebamo da predstavljamo Srbiju e sad je pitanje kako to, objasnite vi meni“, otvoreno i iskreno priča Pešić.

Naglašava da jedino priznaje grad Leskovac i da lokalnoj samoupravi koja ih od 2012. pomaže skida kapu.

„Uvek ćemo imati njih na majici kao podršku tako da se ovom prilikom zahvaljujemo, ove godine mislim da imamo najveći budžet od svih pojedinačnih sportova, naravno zahvaljujući Andreju pre svega jer smo to svojim radom zaslužili ali smo tu došli na naišli na razumevanje a gore, na višem nivou Bokserski savez ili šta već, toga nema“, ističe Bratislav.

Andrej je inače, jedini kotirani sprski borac koji je rangiran u top 15.

„Postoje četiri verzije u profesionalnom boksu IBF, WBO, WBC i WBA , u bivšoj SFRJ su još tri boksera, znači četiri boksera u bivšoj SFRJ koji su rangirani u jednoj od tih četiri verzija na svetu i Andrej tu, meni ne treba njihov pomoć sada, mi smo dobili dobrog menadžera i dobrog promotera ćemo dobiti sada ali su nam trebali do ovde“, iskren je Bratislav.

Problem je bio, dodaje Andrej, dok su došli do ovde, imali su razna iskušenja i ponuda gde su mogli da zarade dobar novac a da karijera bude prekinuta istog momenta.

„Tako da ja sam mogao i da kupim stan i da pokrenem neki biznis i da budem ovde u Leskovcu i da ceo život radim kao neki preduzetnik, međutim u momentu kada nisam imao 10 evra u džepu ja sam dobijao ponudu od 40-50 hiljada evra koju sam kategorički odbio zato što ako smo ušli čisto u sve ovo izaći ćemo čisto iz cele priče“, kategoričan je Andrej.

Priseća se 2015. godine kada su zbog situacije u bokserskom svetu u Srbiji hteli da napreduju još a ovde nisu imali uslove ni za šta, a onda je presudilo Evropsko prvenstvo gde je trebao da nastupa ali su odabrali drugog boksera umesto njega.

„Toliko je bila očajna situacija da smo morali sami da finansiramo odlazak tamo i otac je bio spreman na to, posle svega toga kada su oni nas odbili mi smo odlučili da jednostavno pređemo na profesionalni boks i malo uz pomoć nekih ljudi, malo i sreća došli smo do čoveka iz Minhena koji je video neke snimke i zainteresovao se za mene, poslao me u Olimpijski kamp u Nemačkoj, gde sam ja radio sa olimpijcima sparing 2015. godine“, objašnjava.

Bilo je to pred Olimpijadu 2016. godine i tamo se dobro pokazao.

„Taj trener reprezentacije bio je zadovoljan sa mnom i rekao je promoteru da mogu da napravim posao da sam dobar i posle toga on poziva mene da boksujem kod njega na manifestaciji oktobra 2015. goidne gde ja pobeđujem protivnika u drugoj rundi i odmah posle toga dobijam ugovor koji potpisujem na tri godine, i tada počinje moja karijera u inostranstvu“, dodaje.

Odradio je 17 profesionalih mečeva od toga ima 14 pobeda, 2 poraza i jedan nerešen meč, a onda je naišla korona.

„Ja sam trenirao nadajući se da će nešto da se pokrene kod mene i u mojoj karijeri vratio sam se ovde i onda sam oktobra prošle godine dobio poziv da idem na sparing u Poljskoj sa bokserom iz TOP 10, mojoj tadašnjoj kategoriji pošto ljudi su bili jako fleksibilni, dozvoljavali su da se snimaju sparinzi i ja sam tada bio jako dobar, štaviše bio sam bolji po kvalitetu od protivnika koji je u prvih 10 na svetu. Taj snimak je došao do jednog menadžera koji je na svetskom nivou, on je austrijskog porekla iz Francuske i on me je pozvao posle nove godine da dođem kod njega u kamp da zajedno treniramo i da on vidi da li ću da mu se dopadnem ili ne, radio sam sparinge sa prvakom sveta u mojoj kategoriji i on je sve to snimao, posle toga sam ja dobio ugovor da potpišem za njega na tri godine i čekao sam strpljivo par meseci, javio mi da je jedan jako ozbiljan promoter na svetskom nivou zainteresovan za mene i mi sada čekamo ugovor koji ja trebam vrlo brzo da potpišem i da se lansiram na svetskoj sceni“, priča Andrej.

Pored fizičke snage, kaže da je u ovom sportu najbitinija je mentalna snaga.

„Tu pomažem sam sebi zato što ja radim stvari koje meni prijaju i maksimalno sam fokusiran na trening tako da kad mi dođe sve preko glave ja prošetam kroz šumu, nađem neki izduvni ventil i tako punim svoju energiju i da li je to donekle i urođeno ne znam ali sam jako psihički pripremljen pogotovo posle tog pada, mislim da sada ne može ništa da me slomi“, kaže Andrej.

Bratislav  je imao još jednu poruku za boksere u Srbiji koji tek počinju da treniraju:

„Ako niste spremni, svet je pun bandita, što je najgore ni u jednom drugom sportu te niko ne bije ovde te udaraju i gubiš jer nije ovo tenis, ovo je mnogo opasnije, bilo ko u našoj državi ako ne uzme olimpijsku medalju nema nikakve šanse i zato lepo ja predlažem za one koji nisu vrhunski talenti, trenirajte boks, boks je vrhunski sport, možete neki amaterski, dobar je za samopouzdanje, za sve je dobar, ali nemojte se profesionalno baviti jer za tako nešto, ja sada kada bi se mogao vratiti nazad dobro bih razmislio da li bih sve ovo prošao. Plus sam ja otac, ja sam non stop sa njim, nijedan trener neće to da radi“.

Njihova želja je bila da pomenu ljude koji su prepoznali njegov talenat i hteli da pomognu za koje kažu da su njihovi veliki prijatelji i koji su pored njih dvojice zaslužni za to gde je Andrej sada a to su: Vladica Stanković i Ivica Milanović Gradnja doo iz Vlasotinca, MedicoRelax, moj maser Vladica Vasić, restoranu Koliba Saši Cvtetkoviću koji mu omogućava dobru ishranu, teretana Hercool, Darku Kuliću koji me trenira u teretani i Underground Leskovac odnosno Nikola Mitrović Džoni koji me podržavaju i dobro me pripremaju ovde na crossfit-u.

Za njih nema letnje pauze, jer im je menadžer javio da je naredni meč planiran za septembar i krenuli smo sa trenizima, uskoro će obavestiti javnost i o meču i o protivniku, menadžeru, promoteru, koji će organizovati meč,

„Ne možemo to još uvek, zato što su pregovori pri kraju, ali svakako se pripremamo za meč u septembru“, kaže Bratislav.

Mnogo odricanja za neko bolje sutra

Andrejeva majka je poslednji put gledala njegov meč 2013. jer joj je teško da gleda svog sina u ringu, a kada odlazi na pripreme ostavlja suprugu i sina kod kuće.

„Odlazim na pripreme, tako da je ona zadužena da radi ono što bih trebalo ja, puno odricanja za neko bolje sutra“, ocenjuje Andrej.

Ništa od ovoga, naglašava, ne bi bilo da nije imao podršku svog oca i trenera, on je bio taj koji je konstantno išao ispred sina i krčio put da on ide za njim.

„I kad je bilo teško i kad je bilo loše radovali smo se zajedno, kad je bilo loše tugovali smo, ali najveća njegova vrlina je što je uporan čovek, znači kad nema izlaza kada je nemoguće naći izlaz on je uspeo da ga nalazi, i evo ja sada ja moj deo posla radim dobro a on je morao da bude i trener i menadžer i promoter do momenta dok mi to sve nismo dobili, tako da sva zahvalnost ide prventveno njemu zato što bez njega ništa od ovoga ne bi bilo“, kaže Andrej o svom ocu.

Otac se nadovezuje da se nada da će uskoro biti samo trener, uvek će biti tu, jer je Andrej za njega broj jedan,  ali imaće ceo tim oko sebe.

„Andrej je prešao u kategoriji do 100 kilograma i moram da kažem u toj kategoriji Andrej ima sve šanse da se bori, ne sam za WBC titulu, već da bude prvak, sve šanse po kvalitetu, da ne budem neskroman, nama je cilj da uzme ovu titutulu i da pređemo u tešku kategoriju. On je potencijal za svetskog prvaka“, siguran je otac i trener Bratislav Pešić.

Andrej dodaje da je potrebna i sreća,da se sve kockice sklope.

„Ja sam samo malo skromniji od njega, kad sve ide super što bi on rekao, stavi kamenčić u cipelu da te žulja malo“, kroz osmeh kaže ovaj skromni čovek.

Trener ipak ima završnu reč:

„Andrej je u toj kategoriji jedan od najboljih boksera iz top 15, što mu ne garantuje da će biti, postoji i sreća, postoji i dan, ali u ovoj priči ima sve šanse da bude“, zaključuje Bratislav ovu priču.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa grada Leskovca koji je dodelio sredstva.