Opština Surdulica važi za jednu od onih na jugu Srbije u kojoj su putevi pod ingerencijom lokalne samouprave uglavnom asfaltirani do svakog sela i zaseoka, ali ima udaljenih planinskih sela do kojih asfalt još nije stigao, pa smo odlučili da vidimo kako žive malobrojni meštani Gornjeg Romanovca, sela s romantičnim imenom.

Na Guglovoj mapi pisalo je da je selo od Surdulice udaljeno svega 10.8 kilometara i da se automobilom stiže za samo za 24 minuta i to dužim putem. Primamljivo. Vidiš planinu i vidiš ljude. Jeste da je zemljani put, rekoše mi dole u varoši, ali „ljudi idu, ništa strašno“.

I tako nas dvoje s iskusnim kolegom Draganom Miloševićem, hroničarem Surdilice i okoline, koji se tokom turbulentnog puta prisetio da je bio u tom selu još kao mlad snimatelj, krenusmo najpre preko malih uzbrdica i solidnim zemljanim putem.

No, kako smo se udaljavali od Donjeg Romanovca uspon od oko 40 stepeni je postajao sve teži, a put pun razvalina.

„Ja sam tu išao i fićom. Nismo imali problema“, priseti se naglo kolega videvši verovatno moje uplašeno lice.

Provalije ispod tesnog i grbavog puta postajale su sve veće, neposečene grane su sve jače udarale u naš slabašni i nizak automobil i bukvalno ga, videćemo kasnije, izgrebale kao kandžama, a od jednog jačeg cimanja ja sam povredila arkadu gde se odmah stvorila poveća modrica.

Vozač me iznenađuje svojim negunđanjem.

Prošlo je već pola sata od početka uspona, osećamo da smo zagazili u Vardenik jer prolazimo pored bukove šume.

Već me hvata jeza. Predlažem da se vratimo, a moji saputnici se kao smeškaju hrabro i kažu – idemo. Najopsanije je, bar meni kao vozaču, to što su krivine pod uglom od 90 stepeni, a put tesan. Već tri takve smo savladali. Nailazimo na četvrtu i na moju sreću s prostorom gde može automobil da se okrene i vrati nazad.

Skoro naredbodavno predlažem da stanemo i da se vratimo, osećajući jak bol cele leve strane glave. Ovoga puta se dva muškarca slažu. Vraćamo se. Pažljivo se okrećemo i pravac u Donje Romanovce ponovo savladavajući razvalejni put.

„Pa još malo vam falilo da odete na vrh Vardenika“, smeje se poznanik mog kolege kada smo ispričali zašto smo se vratili. Kaže da smo prošli dve trećine puta do sela i čudi se što smo malim i laganim automobilom krenuli na put gde se isključivo ide traktorom, džipom ili „ladom nivom“.

„Nema gore više ljudi, pet, šest starijih, svi su se odselili, ali se oni stariji obilaze, neki imućniji prave vikednice ili obnavljaju stare kuće“, priča.

Nekoliko dana kasnije javlja se porodična prijateljica Jelka Đorđević iz Vinarca. Čula je da nam je propao pokušaj da dođemo do Gornjeg Romanovca i ponavlja istu priču kao onu od meštana Donjeg Romanovca. Ali Jelka, rođena u tom selu, se seća kako je nekada bilo.

„Tu, kaže, nikada nije, niti će biti asfalta, ali kada sam ja bila dete put je bio fantastičan. Održavao se kulukom, krampovima i lopatama, ručno. Sada su velike razvaline i mi idemo u selo samo visokim i jakim automobilom“, priča.

U Gornjem Romanovcu je u Jelkinom vremenu živelo 596 ljudi, bile su dve škole, slavio se sabor Petrovdan, sadio krompir kao „oraška“, uspevalo su i žito i kukruz, raž, ovas i ječam, štale su bile pune goveda.

„Sve je uspevalo jer i u planini može biti toplo, a naše selo na sunčanoj padini. Odatle se video sam vrh planine, gde sam više puta brala pečurke“, priseća se.

Kada sam još jesenas planirala ovaj neostvareni put do Gornjeg Romanovca neko mi je kazao da je selo od Surdulice udaljeno 13,6 kilometara, što potvrđuje i Jelka. U međuvremnu sam poverovala Guglu i nisam poslušala sporadična upozorenja o lošem putu.

Tako su i čitaoci Jugmedie ostali uskraćeni za priču o selu , o „raju na zemlji“, ispod vrha Vardenika, Stežer, na nadmorskoj visini od 1876 metara. Već do jeseni, nadam se, priča iz sela sa romantičnim imenom imaće sliku i ton.

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Surdulica . Stavovi u podržanom medijskom projektu  nužno ne izražavaju stavove organa koji je sredstva.