Svi mi, rođeni u drugoj polovini prošlog veka, kad neko izgovori: „Pucajte, ja i dalje držim čas“, pomislimo na hrabrost, čast, čestitost, poštenje, patriotizam… Pomislimo na Veliki školski čas. Od slučaja „izmicanja stolice nastavnici“, preko svih ostalih u proteklom periodu, gde su deca ili nastavnici bili žrtve nasilja , sve do najnovija dva, u istom danu.

Neprestano mi odzvanja ova rečenica u glavi. Budi me, uspavljuje, proganja, uznemirava… I podseća na strah, stid, kukavičluk, dvoličnost…i još mnogo toga. Što jesmo i nismo. Na to da smo slepi i gluvi postali.

I kolko god da pucaju, mi smo tu da se podmetnemo kao mete, ćutke, strpljivo, nezainteresovano, bezvoljno.

Ne zbog hrabrosti i višeg cilja. Već zato što je većina nas izgubila samopoštovanje. Zato što je prevladao strah. A negde se izgubili empatija i stid. A mi ostali bez želje da se borimo da povratimo ono što smo nekad imali.

Mi, prosvetni radnici koji smo nekad bili najštovaniji predstavnici društva. Pripadnici gradjanskog sloja, koji je bio nosilac društvenih promena, lučonoše koje osvetljavaju put kroz mračne hodnike teških vremena. Oni koji su podmetali sebe kad god i gde god je trebalo i bili spremni na žrtvu svake vrste; stavljali svoj ugled, zvanje i znanje na oltar časti i čestitosti, braneći ideale, mišljenje, stav… Oni  o kojima su se pisale knjige, snimali filmovi, o kojima je pisala istorija. Oni koji su bili uzori i  idoli. Zbog znanja, držanja i integriteta koji su posedovali.

Biti profesor bila je čast. Možda ne najplaćenije ali jedno od poželjnijih i poštovanijih zanimanja.
Kako smo, od svega što smo ne tako davno bili, došli do toga da nama „brišu pod“, i bukvalno i metaforično? Zašto pucaju a mi i dalje držimo časove?!

Da li smo zaista toliki profesionalci i toliko posvećeni poslu?

Ili smo preplašeni za svoja radna mesta, položaje i pozicije? Uz to, postali smo apatični, beznadežno izgubljeni u sopstvenom jadu i sivilu.

Kako smo postali ljigava, amorfna masa, pogodna za oblikovanje, koja klizi kroz prste?!

Tako što smo stavili čast i čestitost, moral i empatiju pod noge, „progutali knedlu“, ćušnuli sebe negde od sebe, zarad sebe, mislimo. Svog posla, svoje dece, svoje egzistencije; prilično udvorički, zar ne?!

Kao naši preci, koji su zarad očuvanja pozicija, položaja i porodica menjali veru!

Kazaće neki – nismo svi.

Nismo, ima nas koji se borimo, batrgamo, vičemo tiho, šapućemo glasno, ima nas koji ne pristajemo, koji se nismo „prodali“ i predali.

Ali, gde smo onda da spasimo našu decu, naše društvo, od nemani koja preti da nas sve proždere, da pokrenemo beživoto telo društvenog bića, da oživimo „umrle duše“?!

Kad ćemo reći „NE“, „DOSTA“, podvući „crvenu liniju“, iznad ili ispod koje više ne možemo…i nećemo?

Nećemo da nastavljamo da ispunjavamo sve smislene i besmislene zadatke svoje profesije dok nam je štipaljka na nosu, krpa u ustima, tamponi u ušima, a voda do guše. Udavićemo se, a to sigurno neće pomoći ni nama ni našoj deci. A ni društvu.

Kolege naše, „Pucajte, ja i dalje držim čas“ nije časno!!!

Bojana Stefanović, profesor istorije iz Leskovca