Moja petočlana pordica odlučila je da neradni dan, jedno poslepodne provede na bazenima Sijarinske Banje, tamo gde se deca brčkaju u toploj, mada mnogi kažu i nečistoj vodi. Kako do sada nismo osetili posledice navodno nečiste vode, krenuli smo opušteno, sa željom da uživamo u radosti naših dečaka i devojčice.

Na ulazu kažu da je karta 200 dinara. Pitam da li, kao u drugim banjama i na drugim kupalištima imaju poludnevnu kartu s nižom cenom. Neljubazni čovek odgovara bezvoljno, gleda preko nas, potom se vraća na mene s gotovo prezrivim pogledom: „Nema! Izvolite kupiti kartu u hotelu Gejzer“, kaže kao da je nešto ljut na nas.

Slušam i gledam u neverici. No, šta ćemo, došli smo da se kupamo i sunčamo. Odlazim na recepciju. Žena isto tako bezvoljna i neljubazna. Tražim karte. Pet puta 200 jednako 1000 dinara i plus gorivo od Leskovca do banje. No, niko nas nije zvao, mislim. Čekam i čekam da dobijem te karte, ali ona razgovora i razgovara telefonom i nikako da završi razgovor.

Umorni smo. Gubimo nadu. Moj suprug odlučuje: „Dosta je bilo, vraćamo se kući“. Po komandi krećemo ka vrelom automobilu, vidim čerkici suze u očima. Tešim je, obećavam naredne nedelje odlazak na neko drugo mesto.

Temperatura sa 35 lagano pada.

Na izlazu iz banje saobraćajna tabla prema putu za Kosovo, na kome sam nekada s roditeljima putovala ka moru. Piše lepo: „Vodopad 3 km, Tularska banja 19 km“.

Banja sa gejzirom i kiselom vodom u dvorištu privatne kuće

Pita me suprug: „Gde ćemo?“, iako je već u planinskim vrletima sumrak. Rekoh: „Gde nas put odvede“.

Najpre nailazimo na vodopad. Kako bi rekao naš narod debela hladovina. Drveće, paprat, mahovina, najlepša razglednica za oči. Vodopad je, nažalost, presušio, po malo kaplje, pokušaj neki slabašne vode. Nema veze, mi smo oduševljeni. Zamišljam jesenje i prolećne kiše i sve ovo prepuno žubora vode. Sigurno je, govorim naglas, ovde prelepo kada i sada opsenjuje svojim mirisom i čistotom vazduha.

Deca se takođe uživela u netaknutu prirodu. Zaboravila na nepreplivane bazene u Sijarinskoj Banji. „Dobro je“, konstatujem.

Na samom ulazu ka vodopadu mudro upozorenje pametnih ljudi da se planeta čuva poštovanjem prirode. Nešto mi toplo oko srca. „Doći ćemo opet“, pričam sebi, ne sluteći da će me u to uverenje učvrstiti prizori koje još ne naslućujem.

Idemo dalje. Sledeća je Tularska banja. Nikada bili. Tablu vidimo prvi put. 16 kilometara puta koji nije decenijama obnavljan, ali funkcioniše odlično.

Slabo naseljeno područje, kuće ni na vidiku. Priroda netaknuta, ili ipak taknuta. Ne mogu iz automobila da procenim koliko je posečeno šume. Na jednom mestu mi se učinilo da nedostaje veliki deo tog prelepog rastinja.

Stigli smo i do Tulara. Iznad sela Tulare štrči neki prelepi vis, ne pročitah dobro, pao prvi sumrak, mislim da je bio Mačkov kamen, mislim, čini mi se.

Ispod visa nazire se iz daljine bela prelepa crkva.

Kažem suprugu da smo od prelaza Mutivoda udaljeni samo 5 km, ma nema veze, ničega se mi ne bojimo, ovo je naša zemlja.

Desno se odvajamo i naravno zalutamo, kad nemaš nikog da pitaš.

Otišli smo 4 kilometra od skretanja. Sreća te u povratku sretosmo dobrog čoveka pa nam objasni da su gejzeri Tularske Banje na samom ulazu, odmah posle skretanja.

I nađosmo Tularsku banju.

Uklapa se u prirodu, kao uklesana, kao bačena sa neba, ali, skoro da su je sakrile grane jedne breze.

U pokušaju da obuzdaju prirodu, sazidali su meštani neke male bazene. U jednom teče topla a u drugom hladna voda.

Suprug, nestrpljiv, prvi ulazi, uživa u žuboru, vidim mu osmeh na licu. Za njim deca i ja. „Milina“, vičemo od sreće u glas. Kažu da ova voda leči kožne bolesti. Ma, kako god da je, mi smo uživali sve dok ne poče napad komaraca.

Spakovasmo se i krećemo, ali priroda ti ne da mir. Stajali smo usput na svaku krivinu, upijali lepotu i fotografisali, da vreme ne odnese trenutak.

Nailazimo na more kukruza, bujan, kakv dotle u leskovačkoj kotlini nisam viđala, ne od svog detinjstva. Opet stajemo i fotografišemo.

Vraćamo se puni lepih utisaka. „Hvala neljubaznom osoblju u Sijarinskoj Banji“, mislim u sebi, jer, ono malo prirodne lepote nama je dušu nahranilo za duže vreme.