Mnogi žitelji 22 poljanička sela koja se nalaze u vranjskom ataru, svoje dve medicinske sestre Sunčicu Pejković i Jasminu Zdravković, zaposlene u Zdravstvenoj stanici Vlase, često znaju da nazovu heroinama kad god se prisete svojih zdravstvenih tegoba koje su uspešno prevazišli uz njihovu pomoć. Nekima grunu i suze na oči kada se sete kako i na koji način su ih ove dve medicinske sestre otrgle od smrti.

Otuda se svi meštani Poljanice sa velikim poštovanjem odnose prema njima. Ima i onih koji kad god dođu u ambulantu na pregled obavezno im donesu nešto od sezonskog voća da se zaslade, a ponekad “zaluta” i neka sukana banica sa sirom i jajima koju one obavezno podele sa kolegama. Čim uruče sestrama ove ponude svi oni zauzmu svoja mesta u čekaonici strpljivo čekajući svoj red dok jedna od njih obavlja trijažu pacijenata sa ciljem da hitne slučajeve odmah primi doktor.

Peške do pacijenata

Otkako se Sunčica odselila iz Poljanice u Vranje, meštani joj posle radnog vremena ne dolaze na vrata doma po medicinsku pomoć, ali im se ona uvek nađe na usluzi kada iz Vranja treba da im donese neki lek ili neku drugu sitnicu za kuću. Ovakve i slične usluge ona ne odbija jer zna koliko to njima znači. Tako se ponašala prema njima i kada su po nju dolazil po ciči zimi sa molbom da pomogne nekome od bolesnih ukućana. Ona zasigurno nikada neće zaboraviti jednu hladnu zimsku noć kada joj je jedan meštanin iz susednog sela negde oko ponoći zakucao na kućna vrata moleći je da pomogne njegovoj bolesnoj majci.

“Iako je napolju bio jak mraz od koga je bukvalno pucalo drveće krenula sam peške sa njim u pratnji supruga da pomognem bolesnici. Da sam ispravno postupila shvatila sam čim sam videla da je trese groznica. Odmah sam joj dala injekciju i pratila njeno stanje. Čim joj je bilo bolje krenula sam sa suprugom kući. Stigli smo negde pred zoru, a kada je svanulo stigla sam na vreme i na posao”, priča Sunčica.

Ovakvih i sličnih slučajeva je u njenoj tridesetogodišnjoj karijeri bilo mnogo. Kaže da je u svakoj svojoj intervenciji nastojala da sačuva prisebnost i to joj je mnogo pomoglo da u kritičnim trenucima donese ispravnu odluku i pomogne pacijentu.

Odlučnost je nije napustila i kada joj je jedna majka dovela dete koje su izujedali stršljenovi dok je bralo kruške.

“Odmah sam detetu dala antišok injekciju i spasla ga najgoreg”, kaže Sunčica.

Da je pred njom naporna karijera puna terenskog rada i pešačenja život je ovoj ženi pokazao već na startu kada je iz Poljanice odlazila autobusom u Vranje da “peče” zanat medicinske sestre. Naime te 1991. godine kada je zasnovala radni odnos i svakodnevno iz Poljanice putovala autobusom u Vranje gde je činila prve korake u svojoj profesiji desilo se da u februaru padne veliki sneg i učini put do Poljanice neprohodnim. Sunčica je u to vreme imala devetomesečnu bebu i čim je sneg prestao da pada odmah se pridružila grupi koja je iz Vranja krenula prema Poljanici peške.

“Krenuli smo u devet ujutro i kući sam stigla oko tri popodne s tim što sam jednu deonicu morala da prepešačim sama”, priseća se Sunčica.

Došla iz grada i zavolela Poljanicu

Slično iskustvo na početku karijere imala je i Jasmina koja je u to vreme svakodnevno autobusom Dubrava putovala iz Vranja u poljaničko selo Mijovce gde je radila. A kako se u to vreme često dešavalo da zimi autobusu u vožnji zamrzne nafta ona je svakodnevno strahovala da sa ostalim putnicima ne ostane na putu.

Upravo ono čega se bojala desilo se jednog zimskog dana kada se temperatura spustila na minus 19 Celzijusove skale. Jasmina je u tom momentu mislila samo na svoje pacijente koji su je toga dana čekali u ambulanti i zato je odmah sa još nekim putnicima krenula peške prema njima. Kada su stigli u Vlase ona je prema Mijovcu nastavila da pešači sama.

Za nju koja je čitavog života živela u Vranju i školovala se u Beogradu to je bio veliki poduhvat. Međutim, njeno neustrašivo srce grejalo ju je tokom čitavog puta i ona je ovaj napor stoički podnela. Ovu hrabru medicinsku sestru ubrzo su zavoleli svi meštani poljaničkog kraja. Zavolela je i ona njih i zato je kada se zaljubila u svog supruga odlučila da zauvek ostane u ovom kraju. Privikla se i na poljaničke surove uslove života i navikla da i tada pruža pomoć unesrećenim ljudima.

“Pretprošle godine zbog nevremena i snega Poljanica je dugo bila bez struje. Naša medicinska ekipa je radila u nemogućim uslovima. Teška krvarenja nastala najčešće usled posekotina motornom testerom, zaustavljali smo uz osvetljenje mobilnih telefona”, priča Jasmina i dodaje da prilikom takvih intervencija njene kolege ne govore mnogo već je dovoljno da jedno drugog pogledaju i da znaju šta treba da rade.

Takvu odlučnost i čvrstinu ima i Jasmina kada sama interveniše u veoma teškim situacijama. To je po ko zna koji put dokazala i na slučaju kada je spašavala živote putnika koji su se sa puta survali u reku u blizini Golemog Sela.

“Kada sam došla na mesto nesreće zatekla sam jednog putnika mrtvog, drugome su bila probušena pluća, teći je imao prelom vilice i ruke, a četvrti je imao veliku posekotinu na glavi koja je jako krvarila. Odmah sam o nesreći obavestila vranjski zdravstveni centar i na osnovu preporuke njihovog lekara pružila prvu pomoć svim unesrećenima. Povrede su bile toliko teške da nisam mogla da čekam kola Hitne pomoći koja su krenula iz Vranja, već sam dva putnika svojim kolima povezla sama prema bolnici, a druga dva je povezao čovek koji je tuda slučajno prolazio autom”, priča Jasmina.

Ove dve poljaničke heroine u belim mantilima, zajedno sa svojim kolegama, su na visini zadatka i u vreme pandemije korona virusa. Tu su da pomognu svojim pacijentima i objasne kako da se zaštite od ove opake bolesti.