Grb Leskovca je zvanični simbol grada Leskovca. Grad Leskovac ne poseduje istorijski grb. Prirodni i kontinuirani razvoj srednjovekovnih heraldičkih nauka i primene principa je prekinut osmanlijskom najezdom u 15. veku. Sedamdesetih godina 20. veka usvojen je amblem opštine Leskovac. Taj amblem spada u bolja paraheraldička rešenja svoga doba, navodi se na Zvaničnom sajtu grada Leskovca.
Grb evocira istorijsko i kulturno nasleđe Leskovca. Važeći grb grada Leskovac usvojen je 12.03.2005. godine. U tom periodu kada je jednoglasno doneta odluka o grbu i zastavi opštine Leskovac, gradonačelnik Goran Cvetanović bio je predsednik Skupštine opštine Leskovac.
Plavo je boja neba, svetosti, vode i mira. Aktuelni amblem Leskovca ima plavu osnovu. Plavo starinski „moravo”, aludira na naziv reke Morave, čiji je sliv hidrološka okosnica juga Srbije.
Crveni dvoglavi orao na srebrnom štitu, koji se vidi na zastavi Leskovca, podseća na vreme kada je Stefan Nemanja zadobio Dubočicu od Vizantije. Kao posebna vladarska oznaka u Romejskom carstvu, crveni orao je zaštićeni znak despota, sevastokratora i kesara i u tom svojstvu su ga koristili srpski vladari Nemanjićke loze sve do carskog krunisanja Stefana Dušana. Zlatna bedemska kruna sa četiri vidljiva merlona deo je standardnog heraldičkog repertoara kojim se definiše priroda teritorijalnog grba i administrativni rang i veličina Titulara; šest merlona (četiri vidljiva) označavaju da Titular ima više od 100.000 žitelja na svojoj teritoriji.
Konoplja i leska, kao deo poluvenca koji okružuje Srednji grb, podsećaju na ime grada i na činjenicu da je leskovačka privreda bila zasnovana na gajenju i preradi konoplja. Leska je prikazana u zlatu kako bi se podvukla razlika između realnog i simboličnog. Lavovi kao držači zasnovani su na heraldičkom nasleđu leskovačkog kraja.
Zlatno je boja svetosti, nepropadljivosti i nepromenljivosti kroz vreme. Krst od dvostruko upletenog gajtana ima dvostruko značenje: krst je simbol stradanja i vaskrsenja, simbol civilizacije kojoj pripadamo, a uže podseća na nastanak užarske i gajtanarske proizvodnje iz koje se razvila specifična zanatska i industrijska afizionomija Leskovca. Krst je takođe znak raskrsnice puteva. Leskovac je, kao grad i trgovište, centar te raskrsnice i mesto razapeto na krstu stradanja u ratovima, mnogo puta vaskrslo iz pepela sopstvenih stratišta. Zlatni plodovi leske aludiraju na leskovački toponim.
Apokrifni grb Dardanije, koja je širi arheološko-istorijski okvir kome pripada i Leskovačka kotlina, popularisao je Hristofor Žefarović posredstvom svoje „Stematografije”, i kao takav nalazio se jedno vreme u sastavu patrijarškog grba i na stegu uz desnog čuvara paviljonskog grba srpskog Kraljevskog doma. Tog lava karakteriše crvena tinktura i crni koronet, kao i udvojeni rep. Heraldički lav porodice Branković, koja je u dužem periodu gospodarila ovim područjem, takođe je crven. Ovde je njegova tinktura izmenjena u „moravu”, odnosno plavu, kao aluzija na sliv Južne Morave.
Oba lava, desni i levi čuvar, svojim bojama podsećaju na prvu poznatu srpsku zastavu za koju se zna da je bila „crvena i plava”.
Foto: Zvanični sajt grada Leskovac
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
šta je to „merlon“ ?
Izvor „VIKIPEDIJA“ od reči do reči!!!
„2005.god Cvetanovic bio predsednik skupstine..“— a onda isti kaze „Ono vreme kad su zuti bili na vlasti…“!!! Pa on bio i tad vlast zajedno sa njima.
Heraldičar svakako nisam, ali dozvoljavam sebi da se blago iznerviram kad god ugledam grb Grada Leskovca. On jeste lepuškast i šaren, i kao takav dostojan srednjevekovnih viteških turnira, ali je iznad svega pogrešan. Razlog te pogrešnosti je veoma prost:
– Svako rešenje do koga se dođe uz pomoć pogrešnih pretpostavki je pogrešno rešenje!
A ponekad, kao što je to u ovom slučaju, može biti čak i glupo. Da bih pojasnio o čemu se radi (ne, nije o lavovima i merlonima reč!), po prvi put ću citirati samoga sebe, jer o ovome se već pisalo na ovom portalu:
„– Nikada mi se nije dopadala ta „Nutela“ verzija o nastanku imena Leskovca. U njoj nedostaje još samo mrmot koji zavija „čokoladu“ i veverice koje mu dodaju lešnike. A leskovački današnji grb je tek priča za sebe. Umesto četiri ocila, imamo četiri lešnika?! Znači mi Leskovčani sudeći po svom grbu i nismo Srbi?! Mi smo izgleda one već pomenute veverice?!
– Kao što sa velikom sigurnošću znamo, u davnoj prošlosti neki Dardanci su ovde gajili konoplju. A onda ide priča o močvarama koje su se isušile same od sebe (?), i „plantažama“ lešnika koje su iznikle tek tako?! Tu čudesnu „hidromelioraciju“ neću komentarisati jer ko dokaže nju, dokazaće i gde je nestala voda sa Marsa. Lešnici su već nešto sasvim drugo. Naime:
– Nigde na svetu ne postoji, niti je postojala šuma u kojoj preovladava ova biljna vrsta! Ona nikada nije dominantna i uvek je samo „pratilac“ moćnih hrastova, grabova, i bukava. U takvim šumama, leske su prisutne u tragovima, bez obzira da li se radi o „mečjoj“, ili „običnoj“ lesci. Plus, u pitanju je vrsta koja je najčešće samobesplodna, pa su plodovi divlje leske prava retkost. A toponim nikada ne postaje nešto što se odnosi na „statističku grešku“. Sasvim druga priča je recimo u slučaju leskovačkih velikih sela, Grabovnice, Lipovice i Brestovca npr. koja svoja imena duguju dominantnim biljnim vrstama u kojima su nastala.
– Toponim „Leskovac“ (ili slično) je jedan od najprisutnijih toponima na Balkanu i slovenskom govornom području uopšte. I u nijednom slučaju se ne odnosi na biljku lesku, niti njen plod. „Les“ na staroslovenskom (a i u mnogim živim slovenskim jezicima) znači šuma, lug, gaj… „Lesnik“ je bio šumski duh u staroslovenskoj religiji.
Zar zaista neko misli da je najveći srpski arhitekta Bogdan Bogdanović, svoj predivni monument u leskovačkom spomen-parku, tek tako nazvao „ŠUMSKA BOGINJA“, iako se lokalna komunistička vrhuška iz petinih žila trudila da mu nametne ime „Boginja pobede“? U vreme podizanja spomenika, kao uostalom ni danas, tu nije bilo šume. Ali profesor Bogdanović je izgleda jedan od retkih koji je znao ono što je očigledno!
Pre četrdesetak godina sam još bio dete. I još uvek mogu da čujem reči svoje prababe Ljube:
– Zapni lesu babino, da ne iskočiv piliki!
Mnogo kasnije, istu tu „lesu“ sam čuo i video i u mnogim mestima bivše nam domovine, a i šire. U Bugarskoj, Makedoniji, ali i na ostrvima Pagu i Braču. „Lesa“ je zapravo drvena kapija ispletena od grana i pruća, to jest od „šume“.
Dakle, moj grad Leskovac (kao i Šumadija), svoje ime duguje gustim šumama koje su nekada dominirale ovim područjem. Verovatno je tu bila i po koja leska, ali su svakako bile u dubokoj senci hrastovih i bukovih stabala.
„Reči pamte, ljudi zaboravljaju!“ Tačka.“
Uz dužno poštovanje vašoj babi, Vi ništa niste ovde objasnili. Na primer, kako je Leskovac dobio ime, po kome ili po čemu? Neće biti da je pozadina lesa, kapija ili šta god.
Vaša teorija o šumovitom Leskovcu mi takođe ne pije vodu. Ne znam na koju ste šumu mislili, ali gledano sa današnje pozicije, može se pretpostaviti da je pre nekoliko vekova naš Leskovac plivao u vodi, a zahvaljujući podvodnim vodama, nizu jezera zbog kojih sun am danas podrumi puni jer se ta voda više ne koristi.
U močvarama, a pretpostavljam da je ovde bila močvara, ne raste ni bor ni hrast, ne raste, naravno ni lešnik, i, priznajem, i meni je teorija o lešnicima glupa, mada bi pre verovao u lešnike nego u šumu zbog toga što su u mom detinjstvu, nešto kasnije od vašeg, najveći polodovi lešnika bili pored reka. I moj deda je govorio da stabla lešnika “piju vodu kao smukovi”, mada ne verujem da ikada video kako smuk pije vodu.
Sumnjate u teroriju da su se močvare same od sebe isušile. Zašto? Zar niste čuli za klimatske promene?
Šta ćemo sa teorijama, koje imaju dokaz u iskopinama, da je Panonsko more dosezalo do Leskovca. I, zaista, kako je nestalo Panonsko more, pa mi Srbi ostadosmo bez te čarobne vode?
U jednom ste ipak u pravu a to je – Svako rešenje do koga se dođe uz pomoć pogrešnih pretpostavki je pogrešno rešenje!
Za razliku od vas, ja samo pitam, nisam ni u šta siguran kao Vi, no Vi i inače sebe ovde predstavljate kao sveznalca. U savakom slučaju zanimljivo je čitati Vas.
Već više godina, tačnije od nestanka komentatora i nastanka botova, veoma retko i nerado ulazim u polemike na ovom portalu. Zbog Vaše primetne pristojnosti, i ovoga puta ću napraviti izuzetak. Najpre zahvaljujem na poštovanju koje ste iskazali prema mojoj prababi, i verujte da ništa manje nije ni moje prema Vašem dedi.
Sebe inače ne doživljavam kao „sveznalca“, ali znam da sam sve ono što znam naučio iz relevantnih izvora. Ranije su to bile knjige i kvalitetni časopisi, a poslednjih par decenija je kudikamo lakše. Nauka (a šta bi drugo?) se mora stalno i u vezi gotovo svega konsultovati, jer niko nije naučen rođen, niti je moguće naučiti dovoljno. Čitavog života se trudim da svoje skromno znanje pravilno sistematizujem kao i da imam otvoren um za nove odgovore. Na taj način gotovo u potpunosti izbegavam mogućnost upadanja u zamke poluznanja.
Veoma dobronamerno isti princip preporučujem i Vama. Tako Vam na pamet više neće padati pitanja u vezi nespojivih kategorija, kao što je npr. uspostavljanje bilo kakve spone između Srba i Panonskog mora. Nauka naime tvrdi da je Panonsko more (tačnije jezero) iščezlo pre šesto hiljada godina (600.000), a moderan čovek Homo sapiens se pojavio „tek“ pre dvesta hiljada godina (200.000), i to prilično daleko od današnje Srbije.
Što se etimologije toponima „Leskovac“ tiče, Vaše je pravo da smatrate da ništa nisam objasnio. A zašto bih uopšte i objašnjavao nešto za šta nisam kvalifikovan, a što su kvalifikovani autoriteti već odavno objasnili?
U svakom slučaju drago mi je što smatrate da me je zanimljivo čitati. Samo nastavite tako. Ko zna, možda vam to pomogne da bar malo „progledate“ i za početak promenite svoj nik?
Ne sećam se Vaših ranijih, pretpostavljam, polemičnih komentara. Nisam iz Leskovca, a Jugmedii sam se priklonio pre nekoliko godina zbog raznovrsnog sadržaja, reportaža, priča, putopisa, kolumni, način na koji pišu, pa sam tako više upoznao i Leskovac i jug i istok Srbije. Zato oprostite na mom neznanju.
Vas sam zapazio sa par komentara. Jesu vrcavi, ali ono što na prvi pogled pada u oči to je samozaljubljenost. Takvi ljudi su mi uvek iritantni. Evo, u ovom komentaru ste s toliko strasti govorili o sebi. Pročitajte sebe.
Ovo o čemu polemišemo Vi i ja, je nešto o čemu svako može imati istinu i pretpostavku, a istina se zapravo, duboko sam uveren, nalazi u zemlji i ispod zemlje. Arheologija je nauka koju često podcenjujemo. Posle arheologa dolaze drugi, naučnici koji analiziraju tlo. Na taj način smo saznali mnoge istine. Na primer, koliko je stara naša planeta, ko je najstariji stanovnik naše planete, šta su jeli naši preci i tako dalje.
To znanje se stiče, u pravu ste, na fakultetima, namenskim, naravno, i dopunjuje se celog života. No, Vi ovde pokušavate da manirima prikrivenog pokvarenjaka, meni držite lekcije poput mog strogog učitelja Dušana, i uz to implicitno kažete da sam – neznalica.
“Profesore”, ja ovde ne pokušvam da popujem i da izigravam znalca, iako jesam predavač. Ovo mesto nije mesto za razmetanje i prosipanje pameti.
I još nešto, panonskog mora je bilo i ono je nestalo, kao i vaše bare u Leskovcu. Osušile se, isparile. Svi naučnici su ga vezali i za područje Srbije, a arheolozi iz Beograda i Leskovca su izdali knjigu o ostacima Panonskog mora podno vašeg Hisara. Tu knjigu sam našao u niškoj biblioteci pre 15 godina.
Verujem da imate lep san dok ja pišem ovde, pa Vam zato želim miran prvi radni dan u nedelji.
P.S. Botovi i meni smetaju. Međutim, primetio sam ih samo na rubruci politika gde brane Leskovačkog Meska. Sreća, njih ne zanima prošlost već sadašnjost i budućnost, godinice u kojima će im se produžiti ugovori.