Visoko obrazovanje u Srbiji doživelo je transformaciju pod uticajem dve ključne promene – ulaska privatnog sektora u sferu obrazovanja i pristupanja Bolonjskom procesu. Glavni cilj Bolonjskog procesa bio je stvaranje uporedivog, kompatibilnog i koherentnog sistema visokog obrazovanja unutar Evropskog prostora visokog obrazovanja. Za sada se on čini ne tako kompatibilnim i koherentnim.

Dvadeset godina kasnije, pitamo studente: šta smo dobili, a šta izgubili?

Studenti Beogradskog univerziteta većinom misle da je kvalitet obrazovanja koji naši fakulteti nude na visokom nivou, ali da se u obrazovanje ne ulaže ni blizu dovoljnog. Studenti objašnjavaju kako je Bolonja uticala na obrazovni sistem u Srbiji i zašto se sve manje studenata odlučuje da studira, piše Mašina.

Kvalitet – svetski

Marina Krstić, studentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu smatra da je kvalitet obrazovanja na visokom nivou i da su neki naši fakulteti zahtevniji nego evropski.

„Ipak mislim da je tu veliki problem što pokušavamo da iskopiramo Bolonju, a u stvari svako peva neku svoju pesmu. Ne samo da se razlikuju načini rada od grada do grada, od fakulteta do fakulteta, već i od profesora do profesora. To ima svoje prednosti i nedostatke, ali u svakom slučaju čini studiranje nešto napornijim, barem iz moje perspektive. Puno predispitnih obaveza u kombinaciji sa obimnim ispitima – mislim da to nije izvorna ideja Bolonje”, zaključuje Marina.

Da je kvalitet obrazovanja u Srbiji nesporan smatra i student ETF-a, Nikola Milković.

„Iskreno verujem da je znanje koje mi u Srbiji dobijamo mnogo veće od znanja koje se stiče na univerzitetima Amerike, Australije i većeg dela Evrope”, navodi sagovornik Mašine.

Ipak, postoji i mnogo nepotrebnog i nefunkcionalnog znanja koje ćemo steći na našim fakultetima. Kada pričam iz perspektive studenta ETF-a u Beogradu, i dalje je prisutno bubanje lekcija i definicija koje većina nas nikad neće razumeti i koje se zaborave dva sata nakon ispita – ta vrsta kratkotrajnog znanja je, ne uvek, ali većinski nepotrebna i oduzima vreme. Teorije je previše, a prakse premalo.

Neki fakulteti ipak pružaju svojim studentima drugačiji princip rada. Kako to opisuje student Arhitektonskog fakulteta, Konstantin Janjić, njihov fakultet odlikuje savremenost kakva nije toliko učestala na Beogradskom univerzitetu.

„Uz dosta prakse, studenti imaju priliku da sami uviđaju greške uz navođenje profesora, tako se stvara dugotrajno znanje i razvija logičko i kritičko razmišljanje, koje mislim da je bitno da se razvija na fakultetu zato što se ne razvija toliko u osnovnoj i srednjoj školi”, objašnjava Konstantin.

Uslovi – srpski

Fakulteti nisu opremljeni novijom, adekvatnom opremom koja bi studentima pružila pouzdanu i dobru obuku za ono što im sledi nakon fakulteta, za Mašinu kaže Nikola sa ETF-a.

„Mislim da na kvalitet obrazovanja utiče i to što fakulteti nemaju dovoljno sredstava i mislim da kada bi se finansijsko stanje fakulteta poboljšalo dobili bismo kvalitet praktičnog dela obrazovanja, što svakoj struci treba. Zašto studenti sociologije ili filozofije ne bi na terenu učili kroz neka istraživanja?”, pita se student arhitekture.

„Ovom problemu treba pristupiti jednom temeljnom, korenitom reformom, menjajući sistem i prilagođavajući ga novim interesovanjima i potrebama, koje se danas značajno razlikuju od onih koje su postojale pre samo 10 godina – a naša oprema i način rada isti su više od 10 godina, ponegde i više decenija. Dakle, neophodno je više rada na sticanju funkcionalnog znanja. Ne bih želeo da mešam politiku u celokupnu temu, ali smatram da se ministarstvom prosvete loše upravlja već više od 2 decenije”, zaključuje student ETF-a.

Antiintelektualizam u svetu i Srbiji

Poslednjih godina beležimo pad broja brucoša na državnim fakultetima, ali i sve veće interesovanje za privatne fakultete. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da je u 2023. godini fakultet upisalo 5233 studenata manje nego 2012. godine.

„Mislim da u svetu postoji kampanja degradiranja visokoškolskog obrazovanja, neka antiintelektualistička kampanja – da je fakultet gubljenje vremena i da se sve isto može postići nekim kursevima ili samostalnim radom, što jeste istina. Neke najosnovnije veštine se mogu naučiti putem kurseva ili knjiga, ali mislim da to zanemaruje činjenicu da je fakultet jedna ustanova koja daje intelektualnu širinu osobi, a da ove stvari usko stručno specifično obrazuju ljude. Mislim da je to jedan od razloga zašto se propagira da fakultet nije nešto što je potrebno da bi se zaradilo dosta novca ako je to nekome cilj, ali mislim da je i to neka degradacija društva da se zarada u poslu najviše vrednuje u biranju fakulteta ili karijere”, za Mašinu navodi Konstantin.

Valerija Đorđević, studentkinja novinarstva, za Mašinu kaže da brucoša ima sve manje zato što su mnogi fakulteti postali obezvređeni i više ne postoji garancija da će neko biti zaposlen nakon što diplomira.

„Plate su loše za mnoga naučna zanimanja i mladima znanje sa fakulteta ne deluje primamljivo ukoliko posle imaju niske plate. Sistem je takav da se određeni fakulteti gledaju kao bezvredni zato što ne odgovaraju društvu koje ceni profit”, smatra Valerija.

Razloge za manje brucoša Nikola vidi u negativnom prirodnom priraštaju i visokim troškovima studiranja.

„Verujem da za ovo, u manjem obimu, može biti odgovorna i emigracija, a pre svega značajan broj studenata koji odlaze u inostranstvo da studiraju. Smatram da država mora doneti određene mere koje će učenike motivisati da više upisuju fakultete”, zaključuje student ETF-a.

Promena obrazovne paradigme iz okvira humanističke ideje obrazovanja u neoliberalne norme uticala je na obrazovne institucije i reforme sistema obrazovanja. Kako primećuju studenti, zavisnost od tržišta obezvređuje znanje i obrazovanje. U takvom sistemu počinjemo da svedočimo posledicama tržišnog upravljanja visokoškolskim obrazovanjem. Studenti su svedeni na mušterije i potrošače, a sve manji broj se odlučuje da studira.