Pamtim neka divna i ne baš tako davna vremena, u kojima smo svi mi živeli mnogo lepše nego što živimo danas. Vremena u kojima smo sebe posvećivali pravim i istinskim vrednostima. Vremena u kojima je sve bilo mnogo bolje, a naročito ljudi. Vremena, pre interneta, kompjutera, androida, tvitera, fejsbuka…

Sećam se dobro, kao da je juče bilo…

Noć mirna. Tišinu probija samo umirujući zvuk radija. Znalački odabrana muzika, ne ometa moju pripremu ispita. Naprotiv.

A onda se je začuo on. Odlažem teške skripte. Dlanovima grlim toplu mirisnu šolju i pažljivo slušam. Ne želim da propustim nijednu reč.

Glas nezaboravan. Neponovljiv. I dan danas u mislima, mogu sasvim jasno da ga čujem.

Ranko Munitić.

Beograđanin, rođen u Trogiru. Po nacionalnosti „čovek sa mora“, koji je za sebe govorio da je „Hrbin“. Bio je neostvareni ribar, doživotno ulovljen u mrežu satkanu od ljubavi prema filmu. Tu svoju veliku životnu radost, nesebično je decenijama prosipao pred nas.

Umeo je da govori lepo i pitko. Reči izuzetnog scenariste, klizile su lagano pred mojim očima, baš kao da su slike. A te noći, govorio nam je Ranko o Orsonu Velsu i svojim susretima sa njim.

Po mišljenju ogromne većine kritičara, najbolji film svih vremena je „Građanin Kejn“. Orson Vels je njegov režiser, scenarista i producent. Takođe je igrao i glavnu ulogu, odraslog i ostarelog novinskog magnata, Čarlsa Fostera Kejna. I to sve u trenutku kada je imao samo 25 godina.

On je, kao i mnoge druge glamurozne zvezde toga doba, veoma rado dolazio u nekadašnju Jugoslaviju. Prilikom jedne od tih poseta, dosta vremana je proveo upravo u razgovu sa Munitićem.

Ranko je tada, u nekom trenutku naglo prekinuo predhodnu neobaveznu konverzaciju i sasvim iznenada upitao Velsa:

– „Gospodine Vels, zanimljivo je da Vaš najpoznatiji film Građanin Kejn, započinje neobjašnjivom greškom“.

Kao gromom pogođen, grandiozni umetnik se je naglo prenuo iz svoje dotadašnje letargične opuštenosti i usmerio svoj upitni pogled ka Munitiću.

– „Šta želite da kažete“?

Ne čekajući da iznenađeni Amerikanac dođe sebi, Ranko je nastavio:

– „U prvoj sceni Vašeg filma, glavni junak je potpuno sam u svojoj sobi i leži na samrtnoj postelji“.

Netremice gledajući u svog sagovornika, Orson je odgovorio:

– „Da tako je. Ali ja i dalje ne shvatam…“

Sa ogromnim rizikom da će mu biti zamereno huljenje prema svetom gralu filmske umetnosti, Ranko je grabio ka svojoj poenti:

– „Svojim poslednjim dahom on izgovara „rosebud“ (ruzin pupoljak) i umire. Iz ruke mu u tom trenutku ispada staklena kugla sa snegom unutar nje i razbija se u param parčad. Rezak zvuk lomljave stakla priziva njegovu negovateljicu, koja hitro ulazi kroz do tada potpuno zatvorena vrata. Ona sklapa Kejnove ruke na njegove grudi i belim čaršavom prekriva njegov leš.

– Nakon toga, jedan uporni novinar dobija zadatak da sazna, šta zapravo znači reč koju je na samrti izgovorio veliki magnat. Ta potraga nam u stvari prikazuje ceo njegov život. Kompletna radnja filma se dakle zasniva na razotkrivanju značenja poslednje pokojnikove reči“.

Iz već vidno rezigniranog Velsa, kuljala je nestrpljivost:

– „Da, ali ja još uvek ne razumem, šta Vi zapravo želite da kažete“?!

Ranko ga je za trenutak pogledao pravo u oči i prelomivši konačno u sebi, izgovorio:

– Gospodine Vels. U sobi nije bilo nikoga osim samog Čarlsa Fostera Kejna. Niko nije bio prisutan kada je on to izgovorio, a zatim i umro. Negovateljica je ušla tek nakon njegove smrti. Ko je onda čuo njegovu poslednju reč? Ko je čuo „rosebud“?

Zaprepašćeni pogled Orsona Velsa, govorio je više od milion reči. Njegove poluotvorene usne, ostale su neme. Nije se imalo šta reći. Nije imalo smisla. Mladi jugoslovenski kritičar, već je rekao sve.

Dakle, najbolji film svih vremena počiva na velikoj i sasvim neshvatljivoj grešci. Najslavnije savršenstvo sedme umetnosti, palo je u vodu.

Ranka Munitića nema više. Radio danas retko slušam, osim ponekad u automobilu. Ali svakako ne sa onim nekadašnjim žarom.

Te noći, slušajući prelepe Rankove slike u miru studentske sobe, shvatio sam jedinstvenu suštinu. Onu istu koju je još pre pola milenijuma dotakao veliki Mikelanđelo, kada je razočaran u svoje ograničene mogućnosti rekao:

– „Svako pravo umetničko delo, samo je senka istinske božanske savršenosti“.

A kada smo već kod Boga, ja sam njega oduvek poistovećivao sa prirodom. A priroda ne podnosi „savršenost“ ili simetriju ni u kakvom obliku. Naprotiv, ona ohrabruje razlike i „greške“ u svakoj prilici. Na taj način, svet se neprestano menja i napreduje.

Sve se dakle menja, ili je možda ipak bolje reći, gotovo sve.

Postoji naime jedna konstanta koja je nepromenljiva i tvrđa čak i od najtvrđe zemaljske stene. Ona se ne lomi i ne roni. Ona ne dozvoljava nikakvo oblikovanje. Na nju ništa ne utiče. Ona je uvek ista.

Ona je istina! A istina je uvek i jedino, samo istina. Kao što je i laž uvek i jedino, samo laž.

I upravo istina nas dovodi do zaključka da savršenstvo zapravo ne postoji. Postoji samo večita potraga za njim. Mnogi od onih koji učestvuju u toj potrazi, veruju da će taj svoj ideal pronaći u religiji odnosno u Bogu.

U ime tog cilja oni poklanjaju sebe ili svoja materijalna dobra crkvi, verujući da na taj način zapravo „kupuju“ svoju kartu za rajska vrata i večnost. Zato u današnje vreme u Srbiji imamo stagniranje bilo kakve izgradnje, osim izgradnje hramova. I sve to uprkos tome što čak i neke viđenije vladike SPC, danas ponavljaju apel jednog bivšeg kaluđera:

– „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“!

I pored toga, ulaganje ogromnih bogatstava u izgradnju verskih objekata u zemlji u kojoj novorođene bebe jos uvek umiru zbog zastarelih inkubatora, se nastavlja.

Završetak najvećeg među njima, Hrama Svetog Save, lagano se privodi kraju. Za to je pre svega zaslužna ogromna lista njegovih priložnika, jer se po onome što nam sama SPC kaže, hram gradi „isključivo“ dobrovoljnim prilozima vernika.

A SPC je pastir koji, iako su mu navodno sve njegove ovčice podjednako drage, ipak pravi razliku između njih. Pa tako među priložnicima ovoga hrama imamo ktitore, velike dobrotvore, dobrotvore i tako redom. A sve u zavisnosti od darovane količine ljubavi, izražene u bilo kojoj svetskoj valuti. Oni koji su dali najviše te ljubavi, dakle ktitori – zadužbinari, imaće tu čast da njihova imena budu zlatnim slovima uklesana u mermerne ploče koje će se nalaziti unutar hrama. Biće to nalik nekakvom večitom bilbordu, na kome će ta imena sijati pred budućim pokoljenjima. To zadovoljstvo po važećim tarifama košta, „svega“ 5 hiljada eura za građane Srbije, a dvostruko više za priložnike iz inostranstva.

A oni drugi koji se nisu baš toliko „otvorili“, kao i sva ostala sitna boranija, dobiće pohvalnice na papiru različite debljine sa potpisom patrijarha lično. Debljina papira naravno, takođe zavisi od količine uložene ljubavi. Posebna pogodnost je da je sve ove transakcije moguće obaviti i u ratama, odnosno na kredit.

A ja i moji sugrađani, odavno već živimo na kredit. I to u gradu u kome se po zvaničnim statističkim podacima, najteže živi.

Upravo zato su društvena raslojavanja koja su zadesila Srbiju, možda i najuočljivija baš u njemu. U mom gradu je moguće videti najveću bedu i najveća bogatstva, na samo par desetina metara razdaljine. Ogromna većina mojih sugrađana vodi svakodnevnu borbu za preživljavanjem. Mnogi od njih i bukvalno gladuju. Na drugoj strani, uočljive su novokomponovane imperije u nadiranju. A politička situacija je prosto neobjašnjiva. Vlast je beskonačno zaljubljena u svoj sopstveni odraz u iskrivljenom političkom ogledalu, a opozicija uopšte ne postoji.

U takvim ničim kontrolisanim uslovima, gradonačelnik moga grada uporno izbegava, da svojim sugrađanima da odgovor na jedno jedino pitanje koje glasi:

– „Kako je došlo do enormnog narastanja njegovog ličnog bogatstava u periodu od kada je on preuzeo odgovornost za grad i njegovu sudbinu“?

To je neobjašnjiva enigma, čak i za njegovu nekadašnju radikalsku kolegenicu, gospođu Vjericu Radetu. Po njenom svedočenju, naš gradonačelnik je još do pre samo nekoliko godina, bio nesposoban da izvršava čak i svoje alimentacione obaveze. Nasuprot tom vremenu, danas su njegove finansijske mogućnosti takve da on u isto vreme gradi i završava nekoliko ogromnih stambenih i poslovnih objekata. Kako u samom gradu, tako i na drugim, mnogo atraktivnijim lokacijama. Uz sve te investicione napore, gradonačelnik ne zapostavlja čak ni svoju porodičnu, zadužbinarsku tradiciju. Naime on kao donator, zida crkvu u krugu gradske bolnice.

Dakle na često ponavljano pitanje o poreklu svog iznenadnog blagostanja, naš gradonačelnik očigledno nema nameru da odgovori. Ali zato iz sasvim nejasnih razloga, koristi svaku priliku da podseti na ktitorstvo svog pokojnog oca. A to je naravno nešto što uopšte ne bi trebalo da zanima javnost, jer se radi o apsolutno ličnom činu.

Ipak u poslednjih nešto više od mesec dana, dva puta smo imali prilike da čujemo tu priču i to za skupštinskom govornicom.

Gradonačelnik je naime ničim izazvan i potpuno van dnevnog reda, objasnio svojim sugrađanima da su njegovi roditelji donirali Hramu Svetoga Save, čak 40 hiljada DM. Mnogi se verovatno sećaju da je naš sadašnji gradonačelnik, pre desetak godina takođe pomenuo ovu donaciju. Tada nam je kao predsednik gradskog parlamenta, govoreći o veštim kupoprodajama poslovnog prostora od strane njegovog oca, onako uz put obelodanio i ovo ktitorstvo. Neka prilično pouzdana sećanja govore da je tada ipak bila pomenuta mnogo manja suma od ove koja je sada u opticaju. Kako se ipak radi o potpuno privatnom gestu darodavca, svaka dalja licitacija sa tim bi bila neumesna. Ipak, mora se reći da je u ovu jednačini sa više zbunjujućih vrednosti i konačnim rezultatom od 40 hiljada DM, verovatno uračunata i sledujuća kamata za proteklih četvrt veka.

A za tih 25 godina, ja sam još u samo par prilika čuo da se je neko javno hvalio porodičnim ili svojim ktitorstvom Hramu Svetoga Save. Učinili su to takođe pred kamerama, Bogoljub Karić i Željko Ražnatović.

Imajući verovatno baš takve dobročinitelje u vidu, jedan premudri Rimljanin davno je rekao:

– „Ko učini dobro delo, neka ćuti. Neka govori onaj koji ga je primio“.

Autor: Aresnije Aleksić