Tokom višegodišnje inostrane fudbalske karijere, sadašnji kapiten Gradskog fudbalskog kluba Dubočica Dušan Savić (37), igrao je u Super ligama, uvek kao napadač, u Makedoniji, Rumuniji, Južnoj Koreji, Uzbekistanu, Ukrajini, Tadžikistanu i Beogradu. Bio je hvaljen i slavljen i napravio karijeru, koja je san svakog fudbalera. Posle 20 i više godina vratio se u leskovački klub, odakle je kao klinac otpisan, klubu čiji je sada vođa na terenu i bez koga Dubočica ne bi ušla u Prvu ligu Srbije.

„Dok sam sticao slavu u svim tim zemljama igrajući u reprezentacijama, i dok su se najbolji klubovi grabili za mene, u Srbiji sam bio skoro nepoznat. Fudbalska javnost u Srbiji zainteresovala se za mene kada sam zaigrao u Zemunu, a ja sam sada pri kraju karijere veoma srećan u Dubočici jer je ovo moj grad, naš klub koji može i više i bolje“, priča za Jugmediu fudbaler oko koga su se tukli svetski menadžeri.

A sve je počelo u Lipovici kod Leskovca. Kuća Dušanovih roditelja je pored fudbalskog stadiona, pa je još kao mališan počeo da šutira loptu.

„Budim se, preskačem ogradu i odmah sam na terenu. Lipovica, na pola puta između Leskovca i Niša, u kome sam rođen, ima fudbalsku tradiciju i svoj klub Sloga. Tu sam počeo najpre da igram“, počinje priču o svom fudbalskom putu, koji će postati profesionalan sa 17 godina.

Dubočica

Ipak, Dubočica je u to vreme bila cilj svakog početnika, pa i Dušana.

„U Dubočicu ulazim sa 14 godina. Tada je igrala poslednji put u drugoj ligi i bila treća na tabeli, što je tada bio istorijski uspeh. Tu sam bio četiri godine, prošao sve selekcije prošao do omladinske, a onda smo odjednom trebalo da budemo stariji omladinci po odluci Saveza, što znači da možemo da igramo i u prvi tim. Neki od nas su ušli u stariji tim, a nas desetak su poslali da igramo za Slogu Leskovac, kao pozajmica. Nisam se bunio. Znao sam da neko nije prepoznao moj talenat, već sam odigrao godinu dana i završio srednju školu“.

A onda mu se sreća nasmešila.

„Iz mog sela golman Ivan Bisić igrao tada u FK Belasici Strumica, koja je igrala u Super ligi. Razgovarao je s mojim ocem, koji mu je odgovorio: Ma vodi ga pa šta bude. I posle probe od sedam dana, ja ostanem tamo i tu počinje moj profesionalni put, ali ostao mi je gorak ukus u ustima što sam jedva dobio ispisnicu iz Dubočice iako nije bilo nikakvog ugovora“.

Dušanov brat bio je golman, ali ga fudbal nije fascinirao u toj meri.

A dozvolu da igra u makedonskom prvoligašu dobio je pošto je njegov otac stavio krov, nastrešnicu iznad klubskog restorana Dubočice.

No, sve to je još golobradi Leskovčanin zaboravio kada su sa tribine u Strumici počeli da stižu aplauzi i skandiranje njegovog imena.

„Sada pokojni predsednik Belasice Vančo Takovski imao je dara za prepoznavanje talentovanih igrača i njima je trgovao, prodavao ih širom sveta za velike sume, a bio je u tom trenutku moćan jer mu je sestra bila udata za premijera Makedonije. I tako ja iz zone upadnem u prvu ligu“.

Makedonija

Razgovaramo na terasi kuće sa mini fudbalskim terenom preko puta OŠ „Vožd Karađorđe“. Tu je Savić prošle godine napravio teren sa veštačkom travom za decu i mlade koji žele da se bave fudbalom, ili bar da pokušaju. Tu je i teretana. Ovaj fudbaler kome je fudbal život, priča kao većina ispunjenih ljudi – blago, sa stalno prisutnim osmehom na licu. Iz velikih klubova poneo je manire velikana. Smiren je, uglađen i doteran iako je pet minuta ranije trenirao. Tinejdžeri ulaze i izlaze iz teretane, a negde u uglu se igra njegova ćerkica.

Nastavljamo razgovor o Belasici i Strumici, veselom gradu sa bogatim noćnim životom.

„Put uspeha nije posut samo zvezdama. Sa 18, 20, pa i više godina odrekao sam se noćnih izlazaka jer se morao voditi uredan život, leći rano da bi se naspavao i bio najbolji na treningu. Odričeš se i hrane na koju si navikao u svom domu, a ja sam do kraja srednje škole putovao iz Lipovice u Leskovac, odričeš se mnogo čega“, priča kao da šalje poruku početnicima, jer, Dušan je i trener mladih u Dubočici.

U Dubočici i leskovačkoj Slogi igrao je na poziciji statera i štopera, a u srcu je znao da je napadač. U Dubočici nisu hteli ni da saslušaju njegovu želju, u Belasici je to bilo drugačije, jer je na prvi predlog dobio poziciju špica, na kojoj je do današnjeg dana.

„Posle šest meseci igre zove me predsednik Vančo Takovski i pita me hoću li da igram za reprezentaciju. Ja u šoku. Pitam se dok odlažem odgovor da možada nije pijan iako znam da ne pije. Imao sam samo 18 godina. Posle kratke pauze, kažem da hoću. Prva utakmica sa omladinskom selekcijom bila je sa Austrijom. Tada je o meni u Makedoniji počelo da se priča kao o talentovanom mladom igraču, i već sa 18 godina počinjem da igram sa seniorima“.

Sa istim klubom je igrao svetsko prvennstvo uzrasta fudbalera do 20 godina, gde je dao četiri gola na tri utakmice. Sa istim klubom je putovao po Evropi, upoznavao svet.

Predsednik njegovog kluba je posle Italije nameravao i njega da unovči, pregovarajući sa evropskim menadžerima, pa je u francuskoj štampi osvanuo naslov o mogućem Savićevom prelasku u Pariz Sen Žermen, pa su bile kombinacije o Sandoriji i Fijorentinu.

„Međutim, te 2007, 2008. godine javlja se kriza u fudbalu. Moj predsednik je mislio da će i mene unovčiti jer sam bio sjajan, a ja nisam imao menadžera. Nije me unovčio na zapadu jer mu je u to vreme oslabio uticaj i na kraju je klub ispao iz Super lige, ali to je bio čovek koji je stalno strahovao da ne budem povređen“.

Kao mali fudbaler, Savić je sanjao o Realu iz Madrida, ali kasnije je zaboravio Evropu budući da je na istoku doživeo veliki uspeh, a sdnjim su došli i ugovori mnogo povoljniji nego u zapadnoj Evropi.

Posle dve godine u Belasici i ispadanja iz Super lige, svi klubovi u Makedoniji su se otimali za Savića, nudeći mu velike sume. Ostao je još pola godine u tom klubu, pa je po savetu selektora Fudbalske reprezentacije Makedonije otišao u Pobedu iz Prilepa.

„Nisu mi cilj bile finansije, nego da naprvim karijeru, pa ako treba i bez novca. I danas savetujem mlade igrače da ne jure odmah novac nego da odaberu dobru sredinu za igru i dokazivanje. Sada znam da sam odlaskom u Pobedu napravio odličan izbor. Jedini moj uslov, bio je ugovor na godinu dana. I tako je bilo, i prve godine postanemo prvaci Makedonije, najveći uspeh i veliko iznenađenje za taj klub. Dao sam 17 golova za godinu dana i u Kupu sam dao veliki broj golova, kao i u nekim asistencijama. Bio sam drugi strelac lige. Prvi je iz našeg kluba dao 19 golova. Igrali smo finale kupa, igrali smo za reprezentaciju, sa tom mladom reprezentacijom igrao sa sa svim evropskim klubovima“, priseća se.

U međuvremnu i makedonski savez skraćuje za godinu dana granicu omladinske kategorije i to u momentu kada je Leskovčanin trebalo da postane nosilac te mlade reprezentacije, pa je morao da igra u A reprezentaciji.

Zbog kvalifikacije za Ligu šampiona, prelazi u Vardar, gde su bili odlični uslovi, ali ovoga puta odlična i suma novca. Neposredno pre odlaska u njabolji makedonski klub dobio je svog menadžera, koji ga je pronašao u Lipovici i sa njim sarađivao sve do povratka u Leskovac.

Prvi veći ugovor

„Pisalo se tada da sam u Vardaru, gde sam ostao godinu dana, drugo veliko pojačanje posle Darka Pančeva. Sećam se kada sam dobio ponudu da igram, kao najmlađi za A reprezentaciju, od selektora Srećka Katanaca, legende jugoslovenskog fudbala. Nisam poverovao iz prve. Mene zovu i kažu da se javim. Pomislio sam da me neko zafrkava jer mi igrači smo često znali da se našalimo tako što pozovemo nekog druga, predstavimo se kao novinar i telefonom tražimo intervju. Mnogi su se upecali, pa sam ja na poziv rekao samo – važi. No, nešto me kopkalo. Uključim televizor i tamo na svoje zaprepašćenje vidim moje ime na spisku za A reprezentaciju, za prijateljsku utakmicu s Nigerijom, koja se igrala u Skoplju. Odigrao sam ukupno 10 utakmica jer je i Vardar brzo doživeo sudbini mog prvog kluba u Makedoniji zbog političke situacije“.

Rumunija

Sa većim brojem igrača prešao je u Rabotnički gde je igrao godinu i po dana, a odatle u klub Brašov u Rumuniji, u istoimenom gradu. Tu se, priča, igrao vrhunski fudbal, ali on je hteo dalje, pa je otišao u Južnu Koreju.

Engleski je naučio u Rumuniji preko Gogla jer u tom klubu nije bilo ni jednog igrača, sem njega, sa prostora bivše Jugoslavije. Kasnije u Južnoj Koreji bio je prevodilac kolegi iz Bosne.

Reprezentativci se uglavnom pripremaju u turskom gradu Antaliji i taj grad je svojevrsna pijaca igrača. Tu se, priča bez ustezanja, tale menadžeri, prave kombinacije i grupa ljudi drži sve te kombinacije, a Savić i njegov menadžer su bili sami.

Južna Koreja

„Jedino ja nisam hteo preko onog glavnog, jer sam sam sebi davao snagu“.

Odlučio se za klub Inčon Junajted, u gradu koji je od Seula odvojen samo ogromnim mostom.

„Ostalo mi je u lepom sećanju i danas mislim na taj ljubazan narod, drugačiju kulturu, jure te bakšiši da ti vrate iako je sve uređeno po ugledu na Ameriku. Ljubazni su, kulturnii, radni, drugačiji narod koji kopira američki sistem. U 3,4 ujutru se vraćam iz Seula a ono sve trake pune, pa sam se pitao kada spavaju?“.

Šest meseci je bio u Koreji i igrao malo jer je  imao povredu.

„Klima je veoma vlažna, treninzi do iznemoglosti. Meni pukao mišić pa nisam mogao mnogo da igram. A bolnica, to nikada nisam ni pre ni posle video. Robotizovana, sam u sobi, soba kao hotelska, sve ful, krevetom sam šetao po sobi, kolica digitalna da bi kupio nešto u prodavnici, pa terapije koje sam imao nikada u životiu nisam video. WC šolje sa dugmićima kao da vozim avion. Stan 200 do 300 kvadrata, a ja sam u njemu“.

Uzbekistan

Posle Koreje dolazi Uzbekistan, grad Taškend, klub Pahktakor, koji je igrao Ligu šampiona Azije.

„U Koreji, koja je 20 godina iznad Evrope, sam živeo u budućnosti, u Uzbekistanu sam se vratio u doba u kojem je Srbija bila 30 godina ranije“.

„To je moj najveći uspeh. Igrao sam na najvećem stadionu u Iranu, Teheran, od preko 100 hiljada mesta, i to po drugi put, prvi je bio sa reprezentacijom Makedonije. Najzanimljivije mi je bilo njihovo navijanje, neke pesme nalik na molitve, a na tribinama nigde ženski rod. Igrao sam u Kataru, Saudijskoj Aarabiji…Bio sma prvi strelac lige, ali sam i u Uzbekistanu ostao samo šest meseci“.

Potom prelazi i Ukrajinu, gde ostaje 2,5 godina.

„U Teheranu me zapazio trener Ukrajinac, legenda Sovjetskog saveza i tražio me da me nađu kako znaju“.

Ukrajina

Što se ugovora tiče, bio je to njegov najveću ugovor, mereno novcem u njegovoj profesionalnoj karijeri, a igrao je za klub Volyn u gradu Luck, u zapadnom delu zemlje.

„Ne bih nikada otišao iz Ukrajine da 2014. nije krenulo ono sa Krimom, prekinula se liga, mi smo svi otišli. Generalno, nije bio loš odnos prema nama Srbima. Nisu topli ljudi, ali još tada se osećalo da se Ukrajinci i Rusi nisu voleli“.

Makedonija, Ukrajina i Koreja, zemlje u kojima slava može da udari u glavu. Fudbaleri su svuda, a u tim zemljama posebno, popularni. Dušan Savić iz Leskovca bio je san svake devojke, ali on, tvrdi, nije imao vremena za zabavu, a osim toga, njegovo srce je zarobila Leskovčanka Jelena, s kojom je išao u srednju školu, družio se na svojim odsustvima i konačno se rodila ljubav.

Jelena ga je posetila u Uzbekistanu, udala se za njega u Ukrajini, gde im se rodio sin Despot, kasnije i ćerkica sa lepim i jedinstvenim imenom – Agnia.

„Ona je bila moja velika podrška. Čim bi dobio sve papire, ona bi dolazila i sve vreme bila sa mnom, bez obzira što sam ja često putovao i što je njoj s malom bebom bilo teško i dosadno“, objašnjava i tokom razgovora često pominje svoju suprugu, lepu Leskovčanku, koja je rasla tamo gde on sada ima svoju školicu fudbala.

Iz Ukrajine odlazi u bogati Kazahstan gde je promenio četiri kluba i svuda bio prvi ili drugi strelac i sve vreme igra, kao i u Ukrajini, u Super ligi. U toj pretoploj zemlji ostao je 4 do 5 godina.

„Imao sam 33 godine i smatrao sam da treba da se vratim u Srbiju. Izabrao sam klub Zemnu, koji je igrao takođe u Super ligi“.

U Lipovici i danas žive Savićevi roditelji i još se igra dobar fudbal, ali i svi drugi sportovi.

I u Srbiji se ponovila priča, upoznavala ga je srpska fudbalska javnost. Postao je za godinu dana igranja u tom klubu popularan, gostovao po medijima, iako se branio time da svoje kolege ne poznaje dobro. Nastavio bi sa igrom, ali se postavilo pitanje odvojenosti supružnika.

„Despot je trebalo da krene u školu, a Jelena i ja smo hteli da to bude Leskovac. Računica je pokazivala da bi nas dvoje bili odvojeni, i tako se ja vratim u Leskovac, računajući na kraj karijere.

„Dosta je bilo, kažem sebi, odradio si svoje. A tu je bila i povreda kolena koje me je dugo bolelo, ali sam to prevazišao upornim treninzima.

A onda je, iznenada došao poziv iz Dubočice. Došli neki drugi, novi ljudi, došla smena generacije. Kako je tekao dogovor, kako su prošle četiri godine u klubu iz kojeg je svojevremno isteran i kako je postao lider na terenu, pogledajte na videu dole.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa grada Leskovca koji je dodelio sredstva.