Kasno je popodne. Subota je, a ti nemaš neka pametnija posla osim da sediš i razmišljaš o onome  što te muči. Prevrćeš jezikom, nemo u sebi, reči koje su tebi izgovorene u jučerašnjoj raspravi. Odogvaraš im, onako kako si juče odgovorio, potvrđujući svoj stav koji si čvrsto zauzeo. Ponovo se u tebi odigrava scena koju nikako da zaboraviš. Usta su ti puna neizgovorenih reči. Šta ako…? Da sam samo drugačije ovo rekao…?

Možda bi sve bilo drugačije. A nije.

Vrte ti se po glavi stihovi: „Pravih se reči, uvek kasno setim. Odgovor znam kad ostanem sam“. Leb i sol, stari mudraci. Hodali su već u tvojim cipelama.

Dobro znaš, život te tako ćušne u stranu, kao u kazneni kutak, da nešto naučiš. Tako je, klimaš sam sebi glavom. Ova lekcija je kao u školi, predugačka i naizgled dosadna, te nije ni čudo da ti je ponestala snaga i volja da je savladaš. A i malo si se ulenjio. Dopustio si sebi taj luksuz da se ne menjaš. A život je to! On te ne mazi. Več te gura kaljavim štapom da naučiš dok nije kasno, prekasno da popraviš neke stvari. A ti se tvrdoglavo odupireš.

Sećaš se prvih gimnazijskih dana, kada je profesor francuskog, ušavši prvi put u vaš nemirni razred, odmah krenuo da razgovara sa vama. Kotrljao je svoje francusko r kao da ste rođeni u Parizu. A vi ste zbunjeno posmatrali jedni druge i ponašali se baš kao Francuzi. Ništa niste razumeli. Dvadeset godina kasnije, žao ti je što nisi savladao francuski jezik, kao i mnoge druge lekcije u životu.

A u četvrtoj godini ginmazije, kada bi vam profesor filozofije u zanosu pričao o Kantu i Hegelu, ti si gledao kroz prozor u oblake. Ko je tada imao vremena da se bavi filozofima i rekom u koju se ne može dva puta ući? Možda bi i uspeo da izbegneš neku zamku u džungli koja se zove život.

„Sada dobro znaš bio si mlad, tvoj se kratak let pretvorio u pad“.

Zanimale su te neke druge stvari, muzika i poljupci. Nisi ni razmišljao o teretu koji te iza ugla čeka da ga krhkim, lenjim nogama kroz život poneseš. Danas si stariji i mudriji nego što si bio. I ponovo si pogrešio. Ponovio neke stare greške. Lako je, pomisliš, sedeti u nekom uglu kafića i ispijati jutarnju kafu čitajući mudre misli i savete o životu. Teško ih je primeniti i to onda kada su najpotrebniji. Kada nas neko povredi, teško je ne uzvratiti istom merom. A trebalo bi. Bar tako pišu savetnici.

Pitaš se: Gde su juče, u tom vrtlogu emocija, reči koje miluju, a ne osuđuju? Gde su dodiri koji grle umesto što odbacuju? Zašto uvek kasno saznaš ono što si trebao znati kada ti je krv telom ključala i kada si u ljutnji i besu izgovarao reči kojih se sada stidiš? Kako nisi stisnuo zube i rashladio glavu, prespavao noć, sačekao Džonijevo jutro koje će promeniti sve?

Pod koji pazuh si sakrilo sopstveno životno iskustvo da te natera da ućutiš? Da se smiriš. Dok ne prođe.

Subota se vuče u sumrak, dan brzo prolazi, a ti još uvek sediš i razmišljaš kako je Aki dozvolio da mu srce izađe na usta dok je pevao: „I čemu sad oprosti mi, kad se natrag ne može? Kasno je. Suzama se vatre ne gase“.

Dr Nataša Dimitrijević iz Leskovca