Kако да те зовем? Кажи ми, какво име да ти дам? Хоћу ли рећи: „Дико“, или „снаго“ или ћу „лане“ или „моје благо“?  Хоћу ли „душо“ или „моје драго“ ? Или само „Ацо Србине.“ Кажи ми, какво Име да ти дам! А да не лајем катанац, или пак, да ми текст не буде цензурисан – односно скинут са ел. портала Југмедије!? О слободи мишљења и изражавања, писао сам и раније.

Није на одмет, да још једанпут, пишем о тој теми, да би правосудни и медијски упосленици „утврдили градиво“: судије судили по закону,  не по баби и по стричевима, а власници медија, напокон схватили шта је то: слобода мишљења и изражавања.

Па, кренимо редом. „Слобода мишљења и изражавања представља један од темеља демократског друштва, јер обухвата не само „информације“ или „идеје“ које се прихватају са одобравањем или које се не сматрају увредљивим, већ исто тако и оне које повређују, шокирају или узнемиравају.“  Међутим,  прави се веома јасна разлика, код слободе изражавања, да ли се неки напис или говор схвата као чињенична тврдња или вредоносни суд(закључак). Јер се истинитост чињеничне тврдње,  мора доказати, док се вредоносни суд, не доказује. Тачка.

Доста са досадним теоретисањем и пређимо на свакодневницу. Много је интересантније.  Нема дана, а да нас власт не увреди. Вређа нас како стигне, и појединачно и ђутуре, и именом и презименом и по страначкој наклоњености. Најновије увреде долазе директно од Њега. Наш вољени и многострадални председник  Вучић Александар, кога нам је сам Господ Бог и Небо послало, како рече патријах, свакодневно, сав усплахирен и црвен у лицу, хистерично  глагоља да је опозиција, а посебно Бошко Обрадовић, фашистичка, а да су поједини њени лидери, Ђилас и Јеремић, лопови и лажови!? Може му се, кад имамо овакво смехотресно покорено правосуђе и полтронско – подгузне, дупеувлакачке   медије. (Страх животу каља образ често.)

Да Вучићеву изјаву рашчланимо. Када он каже за г. Обрадовића да је фашиста, то је његов вредоносни суд(закључак) који он не мора да доказује; као када бих ја, не дај Боже рекао: Вучић је фашистa и  при том додам низ придева. То нећу ни под којим условима да кажем, јер то не мислим (мислим много горе), већ наводим само као пример. Међутим, други део реченице председника Вучића: да су Ђилас и Јеремић лопови и лажови, је чињенично стање које председник  Вучић мора да докаже или му, ако не докаже, следи казна! Као када бих ја парафразирао А.Т. и рекао: Вучић је плод, у троминутном аритмичном сусрету сперматозоида и јајне ћелије. Наравно, да ми то ни у сну не пада на памет. Ма, таман посла. Ма, иди бегај! Али ако то, не дај Боже, кажем и не докажем своју тврдњу, ћебе под мишку и правац мардељ.  Држава је ово бато, а не провизоријум – Србистан.

Или још пластичнији случај, да се боље разумемо, а много нас се тиче, поготову нас #1 од 5 милиона. Горан Весић, знате га ко белу лалу, изјавио је: „ На дан када су фашисти заузели Београд један од лидера СзС Бошко Обрадовић заказује митинг неби ли тада уништио град. Фашиста организује протест 13.априла како би славио када су 1941. снаге његовог идола, нацистичког вође Адолфа Хитлера, у Другом светском рату окупирале Београд“ (Вечерње Новости, 29.3.2019.)  Заборавио је Весић, Вучићев трбухозборац, да напомене да је данас, субота 6. април и нови протести у Бг., дан када је бомбардован Београд, а прва субота, после 13.априла, је 20.април рођендан Адолфа Хитлера.  Заборавио је да каже, прекрила га трава заборава и капа невидимка,  да је Оснивачка скупштина СНС-а била је 21.октобра, 2008.год. А на тај дан, 21. октобра 1941.год. стрељано је 7000 Крагујевчана, а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо деце старости између 8 и 15 година; на тај дан је професор Милоје Павловић „пред фашистичким стрељачким стројем одржао последњи час својим ученицима али и свим будућим генерацијама ђака у Србији, реченицом: „Пуцајте, ја држим час!“ И, баш на тај дан, су Крагујевчанин Тома и Вучић Александар оснивали СНС. На тај дан, када је Србија завијена у црно, када је стрељано 300 крагујевачких ђака, када је побијено петнаесторо невине дечице, када је лелек разбио мртву тишину, када су се завијорили црни барјаци у крагујевачким Шумарицама,  ви чланови СНС-а, као да је шејтан ушао у вас,  основали сте своју странку. То су СНС-ови Glory days!

Међутим, оваквом понашању власти умногоме су допринели и сами медији својим извештајима о стварима од општег значаја, не поступајући савесно у пружању истините и веродостојне информације. Новинари, првенствено мислим на уреднике, таблоида више су се бавили сикофантизмом, дакле оптуживањем људи у виду заната, а који постоји преко три хиљаде година, којом приликом нападају само особе које су типоване и наручене од Врховника. Уредницима, у огромном броју српских тоалетоида, као да је лукративно увлачење у Високе Политичке Гузице постао свакодневни рударски посао у њиховом недостојном удвориштву и жељи да су „увек при руци, тачније при дупету, а најтачније у дупету“ српским Високим Дупетима.

Такав начин извештавања, већинског дела српске медијске сцене, неупоредиво је лошији него што је био у последњој години Милошевићеве владавине, што посебно узнемирава и обесхрабрује. Сада је дно-дна! Зашто? Зато што новинари тоалетоидних одштампотина, та „мртва пувала“ српске  колаборације: власт – медији, бране своје непочинство плачиминџарењем уз врисак: „Морам да једем говна, да би имао да једем леба!“

Европски суд за људска права подсећа да медији имају улогу да преносе информације и идеје од јавног интереса: јавност, такође има право да их прима. Ако би било другачије медији не би били способни да одиграју своју виталну улогу „јавног чувара“ Што се тиче самих политичара Европски суд за људска права је развио један веома важан принцип: „Политичари морају показати широку толеранцију према медијским критикама, јер слобода медија је једно од најбољих оруђа за откривање и уобличавање јавног мишљења о идејама и понашању политичких вођа. Слобода политичке дебате је сама срж демократског друштва.“

А, пре него дође до Суда у Страсбуру, ево како правни поредак Србије гледа на однос слободе изражавања и политичара: „ Изабран, постављен, односно именован носилац јавне и политичке функције дужан је да трпи изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи, а у вези је са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем тих мишљења.“ (чл. 8. Закона о јавном информисању и медијима.) Значи, да би се разумели, а за Неверне Томе да поновим и појасним: Дужан је да трпи! Јер има избора: није дужан да буде председник, премијер, министар, државни секретар, вођа странке…, па тада не би био ни дужан да трпи. „13.април, Београд, Милион што се чита као  Ми или Он“  Мислите о томе.

Леп дан, и свако добро, ма где били.

др Вјачеслав  Нешић

П.С. Порука новинарима у Лесковцу: Господо, морате нешто кувано да поједете, није здраво да живите само на сендвичима!

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne odražavaju stavove redakcije