U Africi sam doživeo mnogo toga, bio na safariju, plivao sa delfinima, probao krokodila, koji je uzgred jako ukusan, ali istina koju sam spoznao na ovom mestu, je nešto što će me, siguran sam, pratiti kroz život i opominjati na suštinu od koje se mnogi od nas udaljavamo, a to je da za sreću potrebo malo.

Godinu dana je od moje posete zemljama trećeg sveta, mama Africi i nečemu što je promenilo moj pogled na svet. Jos od tada želim da na neki način podelim svoju priču o onome što je na mene ostavilo najveći utisak tamo, još uvek prisutan u meni. Bilo je to tri nedelje svega, novih ljudi, autentičnih mesta, specifičnih ukusa… Kada sam se vratio odande, svima sam rado pričao ovu priču, ali nekako imam utisak da je retko ko istinski razumeo o čemu sam govorio.

Vraćam se u taj dan…Sparno je u Nairobiju, a mi na dnevnom redu imamo nacionalni muzej Kenije, posetu sirotištu slonova, Žirafa centru i još po koji fakultativni izlet, a za jedan smo se posebno razmišljali da li da odemo ili ne…

Bilo je reći o poseti Kiberi, najsiromašnijeg geta u Nairobiju, gde živi oko milion ljudi. Sama pomisao na to da neko pravi posete tamo, mi je bila degutantna, jer koja je poenta ići i gledati kako neko loše živi!? Uz to naglašavaju da nije potpuno bezbedno i da nije preporučljivo izdvajanje iz grupe.

Kiberi

Razgovaram sa svojom Sputnicom i nakon razgovora “Za i protiv” odlučujemo da budemo otvorenog uma, da ne zatvaramo oći pred ružnim stvarima i da vidimo Afriku i iz ovog ugla. Nakon završenog obilaska svih mesta koje smo imali u planu, dolazi i ovaj u Kiberi, mestu gde počinje ova priča.

Vozimo se do ulaska u naselje, gde nas čeka momak koji je nekada živeo u tu. On će biti naš vodič, jer nije bezbedno ići sam, pogotovo kada ste belac, objašnjava.

Momak izgleda kao neko ko se lepo snašao, uhranjen i naočit. Zamišljam njegovu životnu priču kao mušku verziju španske serije “Rubi”. Mora da se lepo “udao.” Moju sumnju potvrđuje i blještavo zlatni prsten na njegovoj ruci.

Zabranjujem sebi da slikam ovo mesto i opominjem sebe da ne piljim previše u ljude. Prošetacu tamo, paziću na svoj ranac i čekirati i ovo mesto. Ponavljamo pravilo da se ne udaljavamo iz grupe i krećemo.

Znao sam da smo ušli u naselje, kada smo prešli nezvaniču granicu koju čini pruga berz funkcije, pretrpana smećem. Opominjem sebe da ne pravim grimase, nema facijalnih ekspresija koje će pokazati šta stvarno misliš, samo poker face. Tako sam prešao malu prodavnicu ćumura, pa i frizerski salon, ali već kod fotokopirnice nisam odoleo, podigao obrve, naborao čelo i na mom licu se pojavio blagi osmeh. Počeo sam da se pitam šta je sledeće? Kad hoćeš, eto je benzinska pumpa, apoteka, mesara…

Sve ovo izgleda parodično, improvizovano, ali je sve stvarno, vrši funkciju. “Glupane!” govorim sebi… “Pa naravno, šta si očekivao, lešinare i ljude koji te čekaju da prose. Ušetao si u nečiju svakodnevnicu, mesto gde živi 1/7 tvoje države, žive tesko, ali žive…” Tu prestaje moj gard prema ovom mestu i prepuštam se.

Ponovo radim ono što radim na svakom svom putovanju, gledam, zapažam, osluškujem i pokušavam da shvatim zašto je to tako. I možda bi fabula ove priče počela i ranije, ali sam morao ove stvari da rasčistim sa sobom. Odjednom ovo mesto gledam drugim očima. Osećam se sigurnije, vidim da dečka koji nas vodi kroz favelu dosta njih pozdravlja, rekao bih da je cenjen, biće da ima dosta više kvaliteta od početnog utiska i moja priča o njemu dobija drugačiji tok.

Limena džungla

Uske ulice, blatnjave zbog otpadnih voda iz usko zbijenih kuća, nanizanih jedna uz drugu u gustu limenu džunglu, preplavljene su ljudima, decom i mušicama što se goste namirnicama koje su lokalci izneli da prodaju. I više se ne pazim u šta ću da ugazim i onako sam ceo bio prekriven crvenom prašinom u kojoj su se mali slonovi valjali u sirotištu, ne bi li se zaštitili od sunca. Trudim se da obratim pažnju na svaki detalj ovog mesta.

Izgleda da nailazimo na neki deo gde je nešto sto bih opisao našom recju “Korzo” glavno mesto za socijalna okupljanja. Kako sam to zakljucio, ništa tesko, bukvalno je pisalo “Social pub.” Muškarci su sedeli u malim grupicama, iako nisam mogao da razumem o čemu su pričali, nagađam kakve bi to priče bile, od masnih viceva kamiondžijskog kalibra do ozbiljnih životnih tema o politici i mafiji koje su usko povezane.

Voda mafija

O problemu s nedostatkom pijaće vode koja vlada u Africi se zna, ali ono o čemu se malo zna i ono o čemu ja nisam imao pojma jeste postojanje “Voda” mafije. To su ljudi koji drže cisterne sa pijaćom vodom i svi članovi zajednice su dužni da plaćaju reket ukoliko bi želeli da koriste tu vodu. Zastane mi knedla u grlu kada pomislim na to, možda bih se ranije usudio da bacim neku foru i napravim paralelu između “Voda” mafije i Beograda na vodi, ali kada to okusite na licu mesta, gde na konstantnim visokim temperaturama neko ograničava dostupnost vode za piće, u srž ti se ureže osećaj kršenja osnovnih ljudskih prava, prava na zivot.

U trenu se lome sve moje pređašnje misli o tome kako je nada mnom neko činio nepravdu, shvatam koliko su moji problemi beznačajni u poređenju s problemima ovih ljudi, a oni, kao svesni moje spoznaje, sede i smeju se, žive i raduju se šansi da se bore u ovom zivotu. Jako je puno dece ovde, razmišljam, kako kod nas ljudi ograničavaju broj dece na dvoje, “To je dovoljno, biće dobro ako i njima imamo da damo”, imamo često prilike da čujemo, kako se osuđuje svako ko ima više dece, a nema svakom da obezbedi firmirane patike.

Deca radost

Posmatram decu ovde, većina je bosa, majice su im prljave, ali iskreniji osmeh nisam video na nečijem licu. Razmišljam, sta nije u redu i sa kim? Vidi, ova deca se igraju lastisa, neke vrste ne ljuti se čoveče i trče po ulicama, smem da se zakunema da se igraju “kamaj-kamaj” (Preteca današnjeg paint ball-a, koje smo se mi igrali kao mali). Deluju jako srećno, ni ne primetiš kad tu radost prenesu na tebe. Usuđujem se da kažem da su deca radost. Ali kako, kako to da su srećna, a pretpostavljamo da nemaju ni tri obroka dnevno, nemaju ni adekvatnu garderobu, nemaju ni svoju sobu?

Sve ovo me vraća u detinstvo, majka s kraja ulice zove mene i sestru da dođemo kući, večera je spremna, a mi je molimo za još malo. Kome je do hrane, kada smo u igri od krucijalne važnosti u tom trenutku, zastaneš li, protivnik pobeđuje. Baš na to te podsete ova deca.

Interesantno je da nam niko ovde nije tražio ništa, ni novac, ni hranu, samo su deca prilazila da se slikaju sa nama, da nas pipnu i da nas uvuku u njihovu igru. Nismo li malo zanemarili važnost duševne hrane!? I gle saznanja, ne traže li isto to sva deca? Ljubav i paznju, da se neko poigra sa njima, da im se odgovori na pitanje koje ne znaju…?

Ma ne, gluposti, njima treba odgovarajući broj kvadrata, doktorski propisane igračke za svaki uzrast i odgovarajuća odeća u zavisnosti kom staležu želimo da dete pripadne, jer to su prave vrednosti života, zar ne?

Još jedan osećaj za koji sam zahvalan, a doživeo sam ga ovde je potpuno paradoksalni osećaj manjine.

Boja kože

U svetu u kome živim, u belačkom svetu, gde su tamnoputi ljudi, iako u 21. veku, još uvek u nejednakom položaju u odnosu na … ostale ljude. Oduvek sam osećao protest protiv ljudi koji zaustavljaju tamnopute ljude na putovanjima ili ekskurzijama i traže da se slikaju sa njima samo zbog njihove različitosti, ili neizostavna fora najduhovitijih među nama, papir na kome stoji potvrda da Srbi imaju veci…

Ovde sam doživeo da sam ja u manjini, da mene gledaju drugačije jer imam drugačiju boju kože, da neko želi da se slika samnom, ne zbog toga što sam ja neko ko se njima sviđa ili zato što su upoznati sa nekim mojim delima, pa iz nekog divljenja ili zahvalnosti žele da imaju sliku sa mnom, ne, ja sam bio drugačiji i to će biti interesantno na nečijem fb profilu. Ovaj osećaj me postideo i slikanja sa zivotinjama.
I dok mi živimo u svetu dokazivanja, ko više ima, delimo etikete uspešnih i neuspešnih ljudi, tamo negde su ljudi koji još uvek žive možda instinskim životom, po pravilima prirode, gde najjači opstaju, gde si uspeo ako si ziv.