Mislila je da će ta noć biti kraj. Sedeći na betonskoj klupi bez naslona i držeći se za njene ivice, delovala je kao spomenik tuzi. Iza njenih leđa prolazilo je more ljudi, vreva iz koje bi se povremeno oteo plač deteta. Nije je čula. Usredsređena je bila na treptaj sijalica preko uzburkanog, mračnog mora i talase što su gubili snagu pri sudaru sa peskovitom obalom.

Ista klupa ju je već sutradan ponovo privukla. Sunce je stajalo visoko, beton bio topao, a vetar nosio miris mirnog mora i borova.

Sela je opet, ovaj put bez suza. Umesto toga, otvorila je beležnicu i počela da piše. Klupa je postala svedok – ne više njenoj slabosti, već njenoj snazi.

Nije merila minute ni sate dok je brzinom svetlosti ispisivala stranicu za stranicom. Povetarac joj je mrsio dugu, smeđu kosu. Pramenovi su joj čas pokrivali usko lice, čas otkrivali njegovu lepotu, obojenu tugom. Nije ih sklanjala, nije ih ni osećala. Onaj kome je smetao svaki pramičak što joj je zaklanjao oči – nije bio tu.

Svaki put kad bi sela, donosila je novi teret: sećanje na neizrečene reči, na zidove koje je gradila, na ljubavi koje je izgubila. Ali svaki put je i odlazila lakša, jer klupa je sve čuvala umesto nje – i radost, i tugu, i bes, i samoću.

Ljudi su je ponekad gledali izdaleka. Videli su samo mladu ženu s rancem na leđima: nekad zamišljenu, nekad nasmejanu, a nekad s očima punim suza. Ali niko nije znao da na toj klupi nastaje knjiga, poglavlje po poglavlje, kao tajni dnevnik ispisan između betona i njenih prstiju.

Jednom, dok je sedela zamišljena, prišao joj je stranac i tiho upitao:

„Mogu li da sednem?“

Pogledala ga je i shvatila da to nije običan prolaznik. Bio je to onaj koga je davno zamislila u svojim pričama, čovek kog je očovečila i kome je dala sve osobine koje je želela.

Prvi put, klupa je bila svedok ne samo njenoj samoći, već i susretu koji će promeniti tok priče. Zadržao se samo nekoliko minuta i otišao ka moru, nestavši pod belim, gustim oblacima.

Prolazili su dani. Ona je i dalje sedela na istoj klupi – nekada svedoku suza, a sada beležnici njenih misli. Tog dana sunce se lomilo o beton, more je ćutalo, a vetar nosio miris soli i borova.

Prvi put je obratila pažnju na te opojne mirise. Njen tok misli sa osmehom na licu prekinuo je mladi stranac.

„Is this seat taken?“
„Well… if you must,“ odgovorila je pogledom koji je vrištao od besa.

Zaoštrenu olovku spustila je na beležnicu gde je ostala poslednja rečenica, pa je čvrsto stegla kao da će joj je neko oteti.

Mladić je bio zbunjen, gotovo uplašen pogledom koji ga je skenirao. Ipak, nastavio je razgovor. Pitao je zašto je sama i šta piše od podneva do ponoći u već izbledeloj svesci. Engleski mu je išao teško, ali nije odustajao.

Sve dok ona nije rekla odlučno: „Smetate. Idite!”.

I otišao je. Ali sve do kraja letovanja, prolazio je dva puta dnevno i fotografisao ženu koja je za njega ostala – misterija.

Ona je i dalje pisala, zastajala, pa nastavljala. Kao da čeka nekoga da joj dovrši rečenicu. Kao da zna da će se neko pojaviti i sesti pored nje.

Taj koga je čekala nije bio tek neko. Čekala je onog kome je pisala, onog što je, posle par minuta razgovora, otišao i nestao, kao da ga je progutao neki od belih, gustih oblaka iznad mora.

Jednog dana, kada je knjiga ispisana drvenom olovkom bila skoro završena, okrenula se ka praznom mestu do sebe i nasmešila se – skoro neprimetno.

Možda je to bio pozdrav. Možda poziv.

I tada, u tišini, učinilo joj se da čuje korake.