U sali Kulturnog centra održano je književno veče Brankice Damjanović u organizaciji Udruženja „Bezbedno dete Vlasotince“ i Kulturnog centra. Pre promocije bila je tribina o nestalima, povodom Međunarodnog dana nestalih, i dodela nagrada najboljim stvaraocima kratkometražnog filma „Čuvaj me, čuvam te“. Promociju je otvorila profesor Jelena Đokić, koja je zahvalila autorki što je došla u Vlasotince iako uveliko sprema svoj novi roman.

Brankica Damjanović je jedna od najčitanijih savremenih srpskih spisateljica, a preko 20 godina je radila kao novinarka sa suprugom u Prištini, Pirotu i Beogradu. Kako kaže autorka njena književost je inspirisana stvarnim događajima, pošto život zna da bude neverovatnji od fikcije.

„Kao dete sam čekala da porastem da napišem prvu knjigu i da je promovišem u biblioteci u Prištini. Međutim, kada mi je majka izvršila samoubistvo, imala sam 12 godina i odjednom postala najstarija ženska osoba u kući i preuzela sve obaveze majke. Nisam više maštala o pisanju knjige, nego sam se suočila sa životnim problemima i moj prvi životni san se srušio“, započinje svoju životnu priču spisateljica.

Godine su prolazile Brankica Damjanović je osnovala svoju porodicu, rodila sina i sa suprugom novinarom radila u dopisništvu RTS-a u Prištini.

„Kada je trebao da Jovan krene u prvi razred, 1999. počelo je bombardovanje, kolektivna nesreća naroda, a i naša lična, jer smo mi proterani sa Kosova i postali izbeglice. A trebalo je da dobijemo stan i bila sam trudna sa drugim detetom. Tako smo se našli  u Pirotu bez igde ičega i opet se urušio drugi san. U Pirotu sam u dopisništvu RTS-a primetila kako i novinari govore lokalnim, a ne standardnim jezikom. Pokušala sam to ispraviti među kolegama i oni su prihvatili, pa sam zapisivala kako je ispravno i tako je nastala moja prva knjiga (M)učenje jezika“, seća se Brankica Damjanović.

U Pirotu je ostvarila ono što nije verovala da je moguće. Sinu Jovanu je našla učiteljicu koja zna da radi sa talentovanom decom. Rodila ćerku Melaniju koju je baletu učila profesorka iz Rusije. Objavila prvu knjigu i održala prvu promociju. Kasnije zbog školovanja dece prelazi u Beograd, gde je radila na televiziji dok jednog dana nije dala otkaz i posvetila se pisanju.

Njena prva zbirka priča „Dobro je…“ već ima 17 izdanja, a posebno je izdvojila knjige „Ne bih ovo moglo bez tebe“ i „Setilo se majke“. Sva njena književnost nastala na osnovu života, bilo nje, njenih najbližih i ljudi koje je dobro poznavala. Istina je da se u životu dešavaju strašne stvari, ali i da se snovi ostvaruju. Danas Brankica Damjanović živi od pisanja, sin joj je na doktorskim studijama u inostranstvu, a ćerka balerina u Nemačkoj.