Knjiga Dragoslava Ćetkovića „Srbi na Kosovu i Metohiji u 20. i 21. veku“ u kojoj tvrdi da je devojka po kojoj je Stevan Sremac gradio lik Zone Zamfirove, iz Prištine, a ne iz Niša. On, kao svojevremno i Aleksandar Ranković, tvrdi da je glavni lik  u istoimenuom romanu ispirisan ljubavnom pričom lepe Srpkinje iz Prištine, a ne devojke hadžije iz Niša.

Tvrdnje pisca i političara temelji se na dippisu Branislava Nušića, koji je poslao Sremcu iz Prištine nekoliko godina pošto je ovaj prvi skicirao svoje delo sa glavnim junacima.

Iako Nušićeva priča nije objavljena, ostao je zapis, s kojim se, kako već duže tvrde potomci Zone iz Niša, manipuliše.

„Zona Zamfirova nije Nišlijka i njene ljubavne pustolovine nisu bile onakve kako ih je opisao Stevan Sremac u drami, niti onakve kako ih je predstavio Zdravko Šotra na filmu. Reč je o slobodnoj, umetničkoj interpretaciji ljubavne priče s kraja 19. veka. Priču je Stevan Sremac čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini. Nušić se u ovom gradu družio s viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila i Jevrosima, koju su od milošte zvali Zone… Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i šire. Upala je u oči svoj momčadiji u varoši, a najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. Cela Priština je to znala, pa im je i pesma ispevana“, naveo je autor.
Takve rasprave počele su pedesetih godina prošlog veka I ovo što piše Ćetković za književne znalce nije tajna, ali se ta neistina stalno podgreva.

U nastavku vam prenosimo intervju s čukunukom Zone iz Niša, objavljen pre dve godine:

О томе како је изгледала и расла права Зона Замфирова, колико је деце имала, и на кога је највише личила, али и како је Александар Ранковић 50-их година кумовао да се извесна Јевросима Кијаметовић из Приштине прогласи Сремчевом инспирацијом за лепу Зоне, прича Зонина чукунунука, архитекта др Драгана Миловановић.

Прича се да је Стеван Сремац често седео под липом омиљене кафане “Маргер” у непосредној близини Саборне цркве у Нишу… Имао је свој сто, своју чашу омиљеног вина, посматрао пролазнике, слушао разговоре, шале и псовке и често записивао.

Ту је, кажу, настала и прича о фаталној јужњакињи несвакидашње лепоте Зони Замфировој, која је живела “на корак-два одатле”.

А, тешко је било не запазити убаву Зоне.

– Имала је очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као филџан, а сва је била оно право “злато материно” – писао је о њој Сремац.

Бројне Нишлије тврде да је један од најпознатијих књижевних заплета “Зону Замфирову“, који заправо осликава прелазак из феудализма у капитализам и долазак новог времена којим су суверено владале занатлије и трговци – истинит, својствен ондашњем менталитету.

Причу са Зонином чукунунуком архитектом из Београда, др Драганом Миловановић, почињемо од Сремчевог сусрета са, у оно време угледним велепоседником Јованчом Хаџи-Смиљане Јанковићем, његовом ћерком Зојицом-Зоне и тада већ зетом Гаврилом-Ганетом Јовановићем, у Нишу, давне 1879, непосредно по ослобађању Ниша од Турака.

Погађате, били су то Сремчеви Хаџи Замфир, Зоне и Мане…

– Сремчева прича није о свађи очева и мржњи породица. То је прича о љубави и дерту, о помало уображеној “вишој класи”, која још не схвата да њено време истиче, о дуелу између два мушкарца, будућег таста и зета, о двоје младих чија је љубав била јача од пркосног “дизања газдинских носева” и природне сујете младог успешног мушкарца – почиње причу за Телеграф Драгана, додајући да породично сећање “окривљује” самог чорбаџи-Смиљана да је пред крај живота исприповедао Сремцу аутентичну верзију догађаја који је потресао његову породицу 1870. и 1871, а чији су актери били седамнаестогодишња Зојица (1853-1884) и тридесетдвогодишњи Гане (1838-1902).

– По причи хаџи Смиљана, Гане (Мане) стигао је из сићевачког села Бандзарева када је имао 15 година, и запослио се код њега, велепоседника чије су се стотине хектара винограда простирале према Бубњу, Горици и Габровцу. Зојица је била њихова једина ћерка, имали су само још једног сина и веома се пазило на њено  образовање. Сва хришћанска деца, па и женска чији су родитељи то могли да приуште, ишла су у грчке, а касније и у немачке школе и сасвим је логично што хаџи Смиљане није био задовољан сталешком разликом између његове ћерке и Ганета – објашњава Драгана додајући да је како то обично бива, покушај породице да раздвоји младе пропао и само још више зближио заљубљене.

– Остала је тајна да ли је Гане одиста отео Зојицу, да ли је она побегла или је та отмица симулирана, као код Сремца. Али чињеница је да је на крају породица једноставно пристала на брак, и све се завршило срећно, баш као у Сремчевој “Зони”. Зојица се удала за Ганета који је свом презимену Јовановић додао и Хаџи Смиљанић, а таст му је заузврат дао да се стара о његовом већ огромном имању и трговини која је била у зачетку. Онако способан, Гане је од добијеног иметка направио “право чудо” – између осталог и циглану, трговину на мало и велико, банку – с поносом прича Драгана о свом чукундеди.
Нажалост, брачна срећа двоје заљубљених није дуго трајала.

– Били су свега 14 година у браку када је Зојица умрла. Било је то након рођења сина Драгутина… Исцрпљена седмим порођајем и потресена вешћу о смрти свог јединог брата, Зојче је преминула. Гане се касније поново оженио и добио још пет синова, а њихови бројни потомци сада живе у Нишу, Параћину, Крагујевцу, Београду, Новом Саду и Паризу. У бомбардовању у Другом светском рату страдала је гробница у којој су сва три главна актера ове приче почивала, па и Зојче – са сетом објашњава Миловановићева додајући:

– Како тада није био обичај, бар у овим јужн

ијим крајевима тек ослобођене Србије од турске власти да се на надгробне споменике стављају слике, а није била ни мода да се људи много сликају што је донео западни дух који је почео да прожима Балкан, породица Ганета Јовановића остала је без слике његове вољене Зојице. Кажу да је на њу личила њена унука Зојица која је и добила име по рано преминулој баки, док је њено прво дете и мајка млађе Зојице – Катарина била “пљунути” отац Гане (Мане) – прича Драгана, коју не можемо, а да не упитамо како је реаговала њена породица када је ’52. у јавност изашла прича о томе да је Зона Замфирова заправо била Приштинка Јевросима (по Нушићевим речима Јефка) Кијаметовић.
Наиме, Јевросимина прича је имала једну једину додирну тачку са сижеом Сремчеве “приповетке-романа” – симулирану отмицу која је компромитовала девојку.