Evo, vidi, skoro je deset uveče, a ona mi šalje potvrdu da je primila moju poruku, ivu rečenicu izgovara moj najbolji prijatelj Miza, u već rečeno vreme, kada smo otprilike načeli drugu buteljku mog domaćeg vlasotinačkog vina, u mirno ali vetrovito aprilsko veče, otprilike na prelasku zime u proleće.

Rečenica nije ništa posebno, ali jeste poseban ton njegovog glasa, nekako previše raznežen za ovu fazu našeg druženja… Hoću reći da raznežen ton Mizinog glasa nije ništa neobično u našim razgovorima i druženjima, ali se obično pojavljuje kasnije, otprilike početkom četvrte buteljke.

– Hej, stari moj, je l’ ti to nešto kriješ od mene? – pitam ja polušaljivo. – Ko je ta „ona“?

– Vidim ja, stari moj, da je tebi mozak još u pelenama, da ne kažem u adolescentskim gaćama – odgovara staloženo Miza.

Iz ovog novog njegovog tona izvire blagonakloni prekor vremešnog mudraca koji se obraća još uvek ustreptalom dečaku, iako smo rođeni istog dana, iste godine.

– „Ona“ je blago koga sve manje ima – nastavlja Miza – rudimentarni grumen iscrpljene zlatne žice, a vredi neuporedivo više od tvojih napaljenih ideja, koje se pumpane silikonima sve više umnožavaju, a realno sve manje vrede.

Nekako se osetim povređeno kada Miza svojim mudrolijama izdominira.

– Oho, to meni zvuči kao prava ljubav… mislim to… između vas… – pokušavam da održim ravnotežu.

– Ti meni zvučiš kao jadnik koji sebe doživljava duplo mlađim nego što jeste, pa tu svoju iluziju održava mislima… mislim… samo mislima! – naglašava Miza poslednje reči smejuljeći se šeretski. – Mislima o seksu, ljubavi i slično… Moja „ona“ nema veze sa tim, njena osnovna vrednost je u tome što je dobar saradnik.

– Dobar saradnik? – ponovim ja kao eho, kao po običaju na ovom mestu, na kome osetim da će Miza nastaviti priču, dok se ja bavim vinom i traženjem pesama u telefonu.

– Tako je, dobar saradnik, a kada to kažem mislim na saradnika koji zna ko kosi a ko vodu nosi, svestan je toga, adekvatno poštuje onoga ko kosi i njegov posao, a svoj posao donošenja vode obavlja do kraja odgovorno. Sve manje je takvih saradnika, zato što su svi uobrazili da mogu biti kosači na kontu toga što im je tehnološki razvoj i gomilanje materijalnih vrednosti omogućio da imaju automobil, mobilni telefon i dovoljno hrane i odeće. Otuda na sve strane niču razne prišipetlje koje sebe nameću za razne složene i odgovorne poslove jer misle da znaju da ih obavljaju.

– Da, da… – potvrđujem ja zamišljeno – pretpostavljam da misliš na razne rukovodioce po firmama i u političkim organizacijama…

– Mislim na sve, i na rukovodioce i na sve redom službenike. Svi uobražavaju da su kosači iako su po funkciji samo vodonoše, ali zbog ovog uobražavanja postaju samo aljkave i neodgovorne vodonoše i ništa više. Zato sve teže možeš naći dobrog saradnika, jer svako ko se dočepa nekog radnog mesta ili položaja počne da umišlja da nije saradnik nego glavni. Uostalom, onaj ko je sposoban da kosi takav je bogom dan, ne treba mu nikakva formalna funkcija da bi mu tu sposobnost potvrdila.

– Hm, hm… čini mi se da sve to nije baš tako jednostavno – kažem ja. – Prvo, nisu svi ljudi isti, uvek ima odgovornijih i manje odgovornih. Drugo, većina životnih i radnih pozicija podrazumeva dvostruku ulogu: nadređenu prema podređenima i saradničku prema pretpostavljenima. Na primer, šef nekog sektora je nadređeni ostalim zaposlenima u tom sektoru, ali je podređeni (vodonoša) direktoru cele firme.

Miza je ispio punu tek nasutu čašu vina. To obično čini kada ga ja iznerviram svojim nerazumevanjem njegovih tvrdnji…

– Znaš šta! Generalno sve to jeste tačno, ali ja pričam o tome da sve više šefova obraća sve više pažnje na svoju nadređenost prema podređenima nego na svoju saradničku ulogu prema direktoru.

– Jeste… – ne dam se ja – ali to je potpuno u skladu sa ljudskim emotivnim sistemom! Čitao si moje eseje o emocijama. Svako u sebi ima potisnutu volju za svemoć, koja samo čeka priliku da se ispolji. U ovom slučaju prilika je tehnološki napredak i sve bolji materijalni uslovi života.

Miza je ovde usporio:

– Da, u pravu si – reče on, lagano otpijajući gutljaj iz novonasute čaše vina. – Ali sve to remeti dobro društveno funkcionisanje. Kada pogledaš šire, svako je zapravo u ulozi vodonoše u odnosu na nekog iznad sebe, uključujući najviše rangirane političare, koji bi trebalo da služe narodu. No, šta se dešava?

Uloga vodonoše se zanemaruje, prikriva, otaljava, a na sva zvona se oglašava i ističe svoja nadređenost i moć. I svi traže dobre saradnike, ali njih je sve manje, zato što se svaki saradnik sve češće ponaša na isti način kao i njegov pretpostavljeni. Eto, o tome ja pričam.

– Predlažem da postignemo konsenzus – kažem ja, osećajući već da mi koncentracija opada. – Ti si verovatno u pravu što se tiče tvojih utisaka o društvenom toku stvari, ali sve je to u nekom smislu prirodni tok stvari kada se imaju u vidu karakteristike ljudskog emotivnog sistema. Hoću reći, džaba se nerviraš oko nečega što ne možeš da promeniš.

– Eh, nekad i nerviranje prija, ako ništa drugo to je znak da se ne miriš sa postojećim stanjem stvari i da imaš volju da radiš na popravci. Makar u svojim mislima. Možda su i kosci krivi što su isuviše blagi prema vodonošama koji im ne donose vodu kako treba.

– Ko su za tebe zapravo pravi, bogomdani kosci o kojima si pričao? – pitam ja. – Naveo si da praktično svi primarno treba da budu vodonoše.

– Dobro si to pitao, to je najbolnija tačka svega – kaže Miza rezignirano. – Pravi bogomdani kosci bi trebalo da budu najproduhovljeniji, najinteligentniji, inženjeri koji stvaraju tehnološke inovacije kojima se prosta masa izdiže iznad svojih realnih nivoa, pravi naučnici, pravi umetnici, originalni mislioci… A šta se zapravo dešava?

Takvi najobdareniji postali su zapravo najkvalitetnije vodonoše nepreglednom krdu samonabeđenih kosaca, koji u suštini ne kose nego nevešto kosama mlate po žitu, polegajući ga.

„Prosta masa“, „krdo“… Ovo su Mizini izrazi koje ja nikada ne bih izgovorio, ali nekako imam razumevanja za ove njegove opservacije. Štaviše, opet pronalazim objašnjenja za neminovnosti ovakvih dešavanja na dubljim nivoima od Mizinih relativno površnih opservacija, u svojim već pomenutim analizama ljudskog psiho-emotivnog sistema:

– Šta da ti kažem, to je delo istog onog ljudskog emotivnog sistema koji najobdarenije tera na takve akcije, da bi sebi priuštili koju mrvicu više potisnute volje za svemoć, preko nagona za samopotvrđivanjem. I to je prirodno, pa time i neizmenljivo.

Činilo mi se da sam ove večeri dobro parirao Mizi, svojim proverenim sredstvom prirode ljudskog psiho-emotivnog sistema. Nisam želeo da ga dodatno uznemiravam objašnjenjima kako su i njegove iskazane frustracije posledica tog istog psiho-emotivnog sistema u njemu samom.

Ćutali smo par trenutaka.

Iz telefona su dopirali taktovi: Yuppi du, yuppi du, yuppi du, yuppi du i du, yuppi duuu… (Yuppi Du – Adriano Celentano)

– Šta misliš, u čemu je tajna svevremene lepote ove pesme? – pitao sam ga.

– U podražavanju ritma seksa, to si mi već objašnjavao – odgovorio je moj najbolji prijatelj Miza kao iz topa.

– Rekao si kako „nekad i nerviranje prija, ako ništa drugo to je znak da se ne miriš sa postojećim stanjem stvari i da imaš volju da radiš na popravci, makar u svojim mislima“. A pre toga si mi se podsmevao zbog mojih aluzija na seks i ljubav „u mislima“.

Gledao me je zabezeknuto, zatečen svežinom mojih misli u ovoj fazi ispijanja četvrte buteljke vina, kada obično samo on priča a ja slušam.

– Da, prijatelju moj – nastavio sam – rad misli ne treba podcenjivati i ismevati. Neretko postigne i konkretne efekte, možda čak češće u onome o čemu ja mislim nego u onome o čemu ti misliš…

Grohotom sam se smejao Mizinoj zbunjenosti, zadovoljan što sam ga nadgovorio, što se inače retko dešava.

Iz telefona se čuo Albinonijev Adagio, idealan za ovo vetrovito martovsko veče, i naše vino, na prelasku iz zime u proleće… ( Adagio in G Minor – Tomaso Albinoni)