Kada je pre oko 30 godina Džoni Štulić prvi put otpevao svoju čuvenu pesmu “Ko to tamo pjeva”, svi smo se zamislili, gde to idemo i da li smo stvarno robovi komunizma i diktature proletarijata I lidera sa krunisanim glavama.

Nekako smo prelazili preko toga, jer se lepo živelo, moglo se putovati, Evropa nam je bila na dlanu, R&R, Sevdalinke, New wave, narodna, zabavna, kafane, igranke u bašti Hotela Beograd, poneka pizzeria, putovali smo fićama, zastavama, autostopom, a samo bi poneki politički lider projurio uz pratnju nekim besnim mercedesom.

Ovo projurio se dešavalo veoma retko, jer to i nije bilo nešto uobičajeno u to vreme.

Danas nešto razmišljam, šta se to promenilo u Džonijevoj pesmi? “Raspolagati tudjom mukom nije mala zajebancija”.

Tih 80’tih smo bili prezaduženi do grla. Oko 20 milijardi dolara cela Juga. To mu dodje oko 952 dolara po glavi stanovnika i to je bogami sa platama od oko 1000 DM, bilo veoma teško podneti. Jedva se nekako preživljavalo. Nismo morali da prodajemo javna preduzeća, fabrike, imovinu, prirodna bogatstva.

I pored tolikog duga bili smo razvijeniji od mnogih zemalja koje su danas u EU. „Čini mi se rođače da je standard pokvario ljude“?

Ovih dana pokušavam da pratim, gde smo mi sada u odnosu na bivsu Jugu.

Dosta se uznapredovalo.

Postali smo mala bogata država. Voze se dobra kola, puni kafići, pizerije, često se blokiraju ulice, kako bi prošišao neki važni ministar ili državni sekretar, R&R je otišao u istoriju, sem u nekim klubovima gde se evociraju uspomene na jednu kreativnu i provokativnu generaciju,

Turbo folk je postao svemirska nadogradnja narodne muzike sa nedefinisanim zvukovima koji priliče tradiciji gradjana Srbije i što je najvažnije standard je porastao u odnosu na 2000-tu.

Od plate 100 DM u Južnoj Svrbiji, danas je bogami porasla na 200 Evra. Značajan doprinos je dat i porastu duga u Svrbiji koji je od 6,4 milijarde dolara, danas dostigao jedva nekih 14,5 ali Evra. Danas da bi izašli iz duga, svako od nas treba da pljune 2153, ali Evrića.

Otkud sad to.

Za vreme Djindjića, Živkovića, Koštunice, ovi dugovi su čak smanjeni. Od 2008 po računici ekonomiste Miroslava Zdravkovića  dug je od 8,7 skočio na 14,5 milijardi, ali Evrića. I to bogami za 4,7 miliona Evra dnevno.

Ono što je očigledno, smanjile su se i danas neke stvari. Recimo 13 000 stanovnika u Leskovcu, broj zaposlenih, broj đaka. Gde odoše tih 4,7 miliona dnevno, koja Svrbija je to inkasirala.

Džoni je otpevao svoje i coolira u Utrechtu u EU. On je ušao u EU davno pre nas. Digao je ruke još u vreme bivše Jugoslavije Nikad nije otpevao tu pesmu na koncertu u Južnoj Svrbiji. Pevali smo je mi sami, ali smo uvek drugima davali mikrofone. „Iz pjeska vire krunisane glave“.

„Kamo dalje rodjače“?