Kako je država sve više zavrćala slavinu na pumpe, a kola nisu ‘tela da idev na vazduh polako se u pogranični krajevi javljaju prvi oblici švercovanje gorivo.

U početku su se upotrebljavali primitivni alati k’o što su balončiki, a kasnije se proces osavremenjuje s kanisteri kradeni iz vojsku i plastični buriki od dvesta kila, dok su cisterne bile rezervisane za imućniji slojevi stanovništva z debelu vezu na granicu. Zanatlije su bile spretne u skiđanje i nameštanje tapaciri na kola, a naročito su bile upoznate s to kad je koj carinik u koju smenu.

Doterati gorivo dom je obično značilo da se isto treba presipe u maloprodajnu ambalažu –  flaše od crni i žuti sok. Tad se po podrumi širom Leskovca javljaju prve radionice za tradicionalno mešanje gorivo s vodu. Vešte ruke majstora su od dvolitarske flaše izrađivale rukotvorine od 1,8 ili 1,9 litra. Tako su svi kupci mogli za poviše pare da dobiju pomanje gorivo.

Gotovi proizvodi su se transportovali z biciklu do mesto prodaje. Manuelni rad je ipak preovlađivao, jer nije svako imao biciklu, pa je moralo da se seca na grbinu.

Dućani su nicali onog momenta kad se na ćošku od ulicu zabode flaša Sprajt (eng. Sprite). Flaše napunjene s vodu bile su prilagođene tržištu jer na taj način lopovi nisu mogli da ti ukradev i toj malo benzin što imaš, a milicija da te utepa što uzimaš na Jugopetrol rabotu. Ovaj model, pored toga što je služio kao ofinger za cenu, na mušterije je tačno pokazivao kakva gomna sipuju u motor. Cena je formirana s flomaster na karton i menjala se po tri put dnevno.

Usko povezano sa ovaj zanat bilo je i švercovanje cigare, jer ako ‘oćeš da prodavaš cigare mora i da gi doteraš, a kad već ideš za benzin što ne bi proterao i pecto boksa Malboro i Bond. Potražnja za proizvodi je u početak bila malecka zato što je imala Drina bez filter i Classic. Ali kako je duvanska industrija propadala, a narod sve više postajao šuntav, tako su i švercovani brendovi bili sve traženiji.

Pored osnovne veštine neophodne za ovaj zanat, prodavanje cigare bez markicu je zahtevalo dobro poznavanje sa druge zanatlije – autolimari koji za 100 marke praviv dupli rezerv’ari na kola. Ovaj skladišni prostor bio je neophodan na svi oni koji nisu ‘teli ostanev sa svem robu na granicu.

Za distribuciju proizvoda pred Robnu kuću korišćene su „Mont“ perjane jakne ispod koju su se nalazile paklice. Roba je bila izložena i u ruke što je omogućavalo efikasniju robno-novčanu razmenu i beganje od inspektori. Pored dva – tri brenda cigare za koje se zanatlija usavršio, iz unutrašnji džep nuđene su i petarde.

I država je prepoznala značaj ovog zanata pa si mog’o preko granicu umesto rezervni točak da prevezeš ko’e si ‘teo. Zanatlije su cvetale, ljudi su se trovali s nikotin, carinarnici legali… Al’ sa pojavu akcize smanjio se udeo švercovanog asortimana na tržište i preselio pod tezge s vezeni miljiki i gobleni.

Najuruvanje od rabotu iz Sintetiku, Zevelon i Leteks kao i potreba da se zaradi korka ‘leb dovodi do pojave još jednog zanata.

Nemačke marke i ostale devize su u to vreme bile izvan novčani tokovi, pod krevet i u kutiju od vegetu. Zbog ograničenu ponudu i hiperinflaciju po Leskovac, nastaju prve specijalizovane radnje za prejebuvanje narod za kurs.

Zbog rizik da gi neko iskrši ruke, roba nikad nije bila izložena na otvoreno. Zato zanatlije vrlo rano razvijaju fine veštine oblikovanja pare u štos. U spoljni džepovi su butani apoeni od 5 i 10, a u unutrašnji su se pored skakavac nalazile pokrupne novčanice osigurane z gumicu za kosu.

Iz ovoga se kasnije razvio sklapačko – preklapački zanat i posebna vrsta zanatlije – sekači. Svaki sekač je morao da pred komisiju sastavljenu od drugi dileri i mušterije dokaže stručnost kako bi dobio majstorsko pismo za brojanje pare i vrćanje kusur.

Pored originalne, u ponudi su bile i falsifikovane marke. Tajne izrade su bile strogo čuvane u okviru porodične manufakture, a kad bi tajna bila otkrivena tatko bi legao 3 do 5 godine zatvor. Tradiciju su tada nastavljali najmlađi ukućani zajedno s majku.

Oni koji nisu imali štampariju u podrum, udruživali su se u esnafi – udruženja zanatlija okupljena oko Mercedesov konbi. Cilj udruživanja bio je da se s jedno vozilo iz Bugarsku dovezev cigare, gorivo i devize sakrivene u gaće.

Vremenom su mušterije postale oprezne pa se bez krivu tojagu nisu upuštali u ovakve transakcije. Sa svakim otepanim zanatlijom smanjivao se njihov broj dok na kraj oni koji su ostali nije poapsila milicija.

I tako izumreše stari zanati u Leskovac. Jedino se kazandžija na Nišku ulicu održao, jer rakija na ovaj narod nikad dosta pa kazani idev ko alva.

© Koe Ima Po Grad