Dok pred kraj smenu prelazim poslednju šemu na Mortal kombat počinje da mi se stamnjuje pred oči. Pomisli da je to zbog nerviranje što sam izgubio odjednom pola energiju kad me aknu Šao Kan, al’ s prvi gromovi s’vatam da sam se prevario.

Sunce i četeres stepeni napolju, zamenili su oblaci, spuštila se tamnina. Siv kumulonimbus nailazio je otkud Čekmin, kude je grad već obrstio paradajčiki.

Užurbano sam se spremio da napustim svoje radno mesto pre vreme, kada su prvi gromovi od deset miliona volti počeli da pucav na sve strane. Nepokoleban time da neki od nji’ mož’ da me ugljeniše, iskačam na ulicu. Tek tada vidim da su oblaci okružili Leskovac i uzduž i popreko. Isprečkani po nebu kao da su želeli da poruče slučajnim prolaznicima da ovaj put nema beganje i da ne ima sasipe kiša.

I vetar je pristigao. Dok diza prašinu od ulice i skube antene od krovovi, ljudi se zatvaraju u svoje domove i udarav set top boksovi odzemlju jer nemav kanali. Oni pribraniji isključuju sklopke i televizori iz struju da ne bi sve po kuću završilo u kontejner nakon oluje.

Graduška lagano počinje da krši ćeramide, a pripadnici protivgradne zaštite prekidav popodnevnu dremku. Nakon što očistiv drljke od oči i obrnev jednu čašku prepek kreću na stanicu da ispaliv dve rakete koje gi je opština obezbedila za do kraj godinu. Rakete ovog puta nisu proletele kroz nečiji duvar nego su pogodile cilj. Grad zamenjuje kiša, a ja utrčujem pod prvu streju na koju naletim.

Primećujem da su se tuj pre mene sakrili i drugi ljudi koji su zakasali. Stari, mladi, mršavi, debeli, sve nas spaja jedna stvar – zajebasmo se što ne ponesomo kišobran. Kiša sve jače vrne, a vetar gu duva nakud naše utočište. Prim’camo guzičke do izlozi u nadi da će samo s mokre cipelke i nogavice da si stignemo do kuću.

Dok sam čekao da prestane kijamet, kroz glavu mi je proš’o kuvan pasulj koji je doma na astal. U meni je nastala borba između želje da uprkos svemu krenem kako bi izeo nešto jer sam gladan k’o kuče i želje da me ne utepa grom. Tok misli prekinu mi granjka otkršena snagom vetra, koja teše da me ožeže u glavu.

Nevreme se polako smirivalo. To su momenti kada treba primeniti staro „ću pretrčim“ pravilo u kombinaciji sa drevne mudrosti kao što su „ma neće“ i „ne pada mnogo“. Ustremio sam pogled u nebo ko da sam meteorološki tehničar i metla nakud dom.

Na pola puta do cilja, udari grom negde prema Lakošnicu, a meni svitke izleteše. Odjednom 26000 mm padavina po metru kvadratnom banjalo je moje telo zaštićeno s maj’cu iz Njujorker i farmerice od pijac. Nastavio sam dalje. Što sam bio bliže svom domu, sve su se više gasile nade da će mi bar gaće ostanev suve.

U kuću sam uš’o ko pomočan, dok je srce ud’rilo u dvesta. Preripao sam sve do kupatilo vodeći računa da ne userem tepih koji prošlu nedelju prasmo u „Fresh“. Samo jedan pogled u ogledalo bio je dovoljan da zaključim kol’ko me kiša pačavrosala.

Zakačio sam mokre džopke na žicu i seo da kusnem od jelo. Sa svaki prežvakani zalogaj postajao sam sve smireniji. Do momenta kad sam omackao tanjir, zaboravio sam svu lošotinju od malopre i mog’o sam da uživam u omorinu koja je počela da ulazi kroz roletne.

Uspa’ se.