Zbrčka se lice, ruće stinu, oči t`vneju, ist`niše se želje. Ne trebu ti više palate, jedno ćošence uz kube, prozor da možeš da gledaš ka sneg veje da te podseti na onova što je bilo i onova što je trebalo da bude, da još malko potuguješ. Ima u sneg nekva tuga, kva ne znajem ali ima, tera na žal.

Ne trebu ti skupe aljine, krpa ko krpa, jedno drvce pred kućicu da na njega pile stane i da zapoje ka prolet zamiriše. Zalčak lebac kolko da možeš da se dejaniš da jošemput čuješ detinje cvrčkanje.

Neje ti više žal što poviše nesi stvoril. Neje svakomu dadeno da ima. Svakoj sproma svoju pamet i sudbinu, a od sudbinu se ne bega. I da se sve vrne paj bi isto bilo. Rečeno li je od nekoga, neje li, zapisano li je negde u nekve knjiđe koj bi ga znal.

Gasu se oči, t`vneju gleci, samo poneka svitnu ka te poviše zaboli. Zaboli što nesi, a trebalo je. Što nesi prsti provlekal kr`z nečiju kosu, što ruku nesi na nečijo ramo turil, što nekoga blago nesi pogledal, što mu reč još nekoju ne reče. Zaboli što nekoga nesi prigrnul, zaboli što nesi imal vreme da sedneš uz nekoga koj tuguje, reč da produmaš, pa i ako ne produmaš berem da ćutiš uz njegovu nevolju.

Komu sa trebu tvoji zgčeni prsti u kosu, koga da prigrneš i ogreješ sas studenu ruku ka i njoj trebe toplina! Komu trebu oči što gasnu, što videlce u nji više nema.