Leskovac, kao mali, nedovoljno ekonomski razvijen, sa manjim brojem stanovnika zbog toga, nije u stanju da pruzi adekvatnu dijagnostimy, lecenje, pa samim tim ni podrsku. Ozbiljan pristup svemu trazi daleko veci broj onkologa u bolnici, domu zdravlja, a ne samo par njih. To zahteva desetine lekara koji imaju iskustvo sa hiljadama pacijenata a ne sa nekoliko njih zato sto gradjani nemaju zdravstvenu kulturu da ispituju svoj organizam, prate ga, kontrolisu nego se javljaju prekasno i tada trce u Nis i Beograd. Lekari u Leskovcu nemaju dovoljno iskustva u radu sa aparatima. Niti u hirurgiji. Niti kao onkoterapeuti. Sve u Leskovcu manjka. Nedovoljno se prati i naucni razvoj u otkrivanju, tretmanu, razvoju novih lekova. Sve se svodi u daljem slanju u vece centre koji imaju sve pobrojano.
Leskovac bi mogao u nedostatku svega makar da,podize svest o vaznosti otkrivanja i prihvatanju lecenja.
Veoma su oprecna iskustva iste bolesti u istom stadijumu u pogledu iahoda izlecenja kod razlicitih ljudi. Njihovo stanje organizma uslovljeno genetikom ali i nacinom zivota takodje je odlucujuce u uspesnosti lecenja.
I najvece konstatacije srusene su pri novoj konstataciji usled novog otkrica. Nolvadeks posle primene od 5 godina sada je produzen je na primenuod 10 godina upotrebe. Pitanje je i koliko je to efektno.
Uopste kancer, iako dugo prisutan, je najmanje osvojena bolest u pogledu ishoda. Kao virus sa druge planete. Kao vanzemaljac, osmi putnik. Menja oblik, prilagodjava se na terapiju, neuhvatljiv, nepredvidiv. Cuti, cuci i ceka. Slabo pomaze i psiholoska podrska u povecanju izlecenja. Svaki je slucaj za sebe.