Mladen Nikolić, poznatiji kao Bambi, čije ime je postalo sinonim za vernost i predanost domaćem timu, sa svojih 31 godinu, već 21 godinu aktivan je u svetu košarke, a svojim izuzetnim doprinosom postao je nezaobilazna figura u Košarkaškom klubu „Jablanica“. Nikada nije pomišljao na odlazak iz svog rodnog mesta Medveđe, a razlog za to, kako kaže, leži u ljubavi prema prijateljstvima koja je stekao i zato što nikada ne bi igrao za drugi klub kao što igra za svoj.

U razgovoru o svojim počecima u košarci, Bambi ističe da je prvi put za loptom kročio 2003. godine, a tadašnji treneri su mu pružili šansu da se razvija kao košarkaš. Uprkos pozivima i ponudama da igra za druge timove, Bambi je ostao veran Medveđi.

„Imao sam priliku da odem, ali nikada nisam hteo napustiti svoju opštinu. Bio sam vezan za ovu sredinu i za drugare koji su bili tu. I danas smo jedna velika porodica“, s ponosom ističe Bambi.

Iako, kako sam kaže, nije bio među najboljom decom i nije imao genetiku za košarku, treneri su prepoznali potencijal u njemu. Prvi trener bio mu je Neško Jakšić, čovek koji je bio jedan od ljudi koji je bio tu i kada se klub osnovao i čovek, priča nam Nikolić, kome je košarka bukvalno bila život.

„Drugačije je vreme bilo, svi su bili posvećeni košarci i disciplina je morala da se poštuje, svakakve dogodovštine ima tu, ako ga nismo slušali morali smo pešaka da idemo po kilometar, sada mu zahvalan na tome. Posle je došao Dragan Miletić, on mi je bio trener, bio je mlad, pun elana i nekako uneo nešto novo u košarci u tom vremenu. On mi je dao šansu da igram sa starijima od mene po 5, 6 godina i tako sam ja dobio priliku i onda se sve ostalo samo nadovezivalo“, priseća se.

Mladen je tada imao 14 godina, a trener Miletić dozvolio mu je da igra prvu petorku u letnjoj ligi, kada je dobio i nadimak po kome je danas poznat i zapravo to je bio prelomni trenutak da još više zavoli košarku.

„Imao sam podršku, saigrači su me podržavali i oni su mi dali i nadimak Bambi jer sam bio najmlađi, tačnije Nikola Andrejević, moj drugi kum i to su neki počeci. Svi smo ovde kao porodica. Najlepše uspomene su mi ta prijateljstva, zajedničko deljenje radosti i problema“, priča nam Nikolić.

.Uprkos pozivima i ponudama da igra za druge timove, Bambi je ostao veran Medveđi.

Svoju sadašnju ekipu koja igra u Prvoj Regionalnoj ligi Istok B opsuje kao ekipu koja je „spoj mladosti i iskustva“.

Kao i svako dete Mladen Nikolić je započeo svoj sportski put igrajući fudbal, ali uskoro je shvatio da mu ta igra nije dovoljno privlačna.

Sećajući se tih početaka, Mladen kaže: „Svi smo ovde kao deca igrali fudbal, pa sam i ja odlučio da probam. Međutim, nakon otprilike godinu dana, shvatio sam da mi nije toliko prijalo jer moja selekcija nije postojala, a to je bio izazov. Onda smo rešili da idemo na kamp. Tada smo išli na kampove koje je organizovala opština u saradnji sa Koordinacionim telom, a moje društvo i ja smo se priključili. Iskreno, nismo znali ništa. To je bilo 2003. godine. Nakon samo nekoliko meseci treniranja, poslat sam na kamp u Sokobanju gde je vladalo vojničko uređenje sa dva treninga dnevno, i to je bio trenutak kada sam počeo da igram košarku“.

U jednom momentu želeo je i da odustane ali se na nagovor majke, nakon kraće pauze vratio.

„Moji roditelji su uvek pričali da je škola na prvom mestu i otac kada je dobijao te pozive da idem u Leskovac na probe, podržao me je u tome, a onda sam prestao da igram, naišao mi je takav period i da mi nije bila majka možda ne bih igrao nikad, ona me je ubedila da se vratim i eto vratio sam se i ko zna šta bi bilo, sigurno ne bih nikada više igrao košarku, igrao bih možda samo sa drugarima“, priseća se Mladen.

Ocenjuje da je podrška roditelja mnogo važna zato što sada može da kaže da mu je košarka mnogo dala, obišao je celu Srbiju, ali  istovremeno i mnogo uzela, jer kada si vezan za košarku nemaš mnogo vremena za druge stvari.

„Počeo sam sa svojom generacijom, ali pošto ona nije opstala nakon osnovne škole, igrao sam sa starijima. Igrao sam juniorsku ligu jednu godinu, bio sam najbolji strelac sa prosekom od 50 poena po utakmici. Tada su zvali mog oca, imao sam ponude, čak išao u Leskovac, ali nikada nisam želeo da odem odavde. Bio sam vezan za ovu sredinu i za te drugare koji su bili tu. Bio sam sve sa starijima, i oni su mi dali šansu da igram. To mi je imponovalo, pa sam išao na još nekoliko kampova. To mi je mnogo pomoglo u životu. Nažalost, mnogi roditelji danas to ne mogu da priušte jer je preskupo, ali svako ko je u mogućnosti, moja preporuka je da pošalje dete na takve kampove“, naglaša Nikolić.

Svoje prve utakmice koju je odigrao 2005. godine na kampu u Sokobanji, danas se seća sa osmehom.

„Igrali smo protiv ženske ekipe starije od nas tri do četiri godine. To su bile ozbiljne batine, ali pobedili smo“, priča nam Bambi sa osmehom.

Imao je Mladen priliku, kao što smo već rekli, da ode iz rodne Medveđe, ali kad se osvrne unazad, ne bi ništa menjao.

„Bio sam svestan svoje fizikalije, shvatio da u velikom gradu možda ne bih imao priliku da napredujem onako kako sam to činio ovde, igrajući sa starijim igračima. Odluka da ostanem u svojoj sredini bila je ispravna, zašto bih otišao kada sam mogao napredovati ovde“.

Sada, na terenu, igra na poziciji beka, mada je ranije bio plejmejker.

„U mlađim kategorijama, zbog svoje visine, igrao sam kao četvorka, ali kako smo rasli, tako sam se vratio na poziciju jedan ili dva. Od najmlađih igrača, sada sam postao jedan od najstarijih, jedini je Danilo Bubalo stariji od mene. Kada se spomene Jablanica, obično povezuju mene i njega, postali smo prepoznatljiva imena u regionu“, priča nam dalje Bambi.

U svojim mlađim danima, najviše je voleo stil Miloša Vujanića, dok je u NBA ligi bio zaljubljen u Boston Celtics, posebno u  igru Pola Pirsa. Nikada mu uzori nisu bili veliki igrači, uvek je imao neke specifične favorite.

„Kroz godine, moj stil igre se menjao. Dok sam bio mlađi, prodor mi je bio adut, ali sada, u poslednjih 7-8 godina, moj šut za tri poena je ono po čemu me prepoznaju kako u lokalnom, tako i u regionalnom kontekstu“.

Nikolić ocenjuje da je balansiranje između privatnog života i košarke može biti izazovno.

„Oženio sam se mlad, sa 21 godinom, i dobio ćerkicu sa 22. Iako je bilo teško, mogu reći da su to bila i najlepša godine. Bio sam fokusiran na treninge i porodicu, uživao u vremenu provedenom sa prijateljima iz Medveđe, gde smo svi bili kao jedna velika porodica. Okupljali smo se za Novu godinu, na kraju sezone, uživali u druženjima koja su bila poput drugog doma“, opisuje to vreme Nikolić.

Žao mu je što su se mnogi odlučili za život u većim gradovima i napustili Medveđu, jer, kako ističe, da su ostali, veruje da bi sada imali snažan tim koji bi se borio za prva mesta.

„Ipak, od 2004. godine, naš klub je najstabilniji u ovom rangu. Nismo ispadali od tada, ali smo imali nekoliko trenutaka kada smo bili vrlo blizu ulaska u viši rang. Rivalstvo sa niškim ekipama posebno je istaknuto, iako ima puno prijateljstava, utakmice s njima nose poseban naboj koji se teško može objasniti, ali  se oseća“, odgovora nam Mladen na pitanje kako na njih gledaju ekipe koje dolaze iz većih gradova.

Za svoj tim kaže da predstavlja trn u oku svima na jugu Srbije, s ozbirom da iz najmanjeg mesta u ligi, izlaze kao neprikosnoveni na svom terenu već godinama.

„To je nešto što niko ne može da shvati dok ne dođe ovde. Iako smo mala sredina, ne dopuštamo nikome da nas lako pobedi, a to često iznenađuje goste“, s ponosom ističe Nikolić.

Taj izazov, biti nepobediv na domaćem terenu iz godine u godinu, dodatno ih motiviše.

„Oni koji dolaze ovde često nas podcenjuju zbog veličine našeg mesta, ali stvarnost je sasvim drugačija. To nam samo daje dodatnu snagu, naročito igračima koji su rodom iz Medveđe. Iako smo mala sredina, prihvatamo sve igrače, čak i one koji dolaze sa strane, kao svoje. Mnogi od njih su ostajali godinama, često i po deset, sedam, šest godina. Ovde su ne samo pronašli sportski tim, već i prijatelje“.

„Sada kada sam postao trener, mislim da mogu da radim i da volim. Svaki vikend sam zauzet, moram da mislim na decu, da ih organizujem, vodim. Igra i dalje traje, ali trenerski posao je posebna odgovornost.“

Trenutno su najmlađi u ligi i nalaze se na drugom mestu, a samo ispred njih je Actavis koji ima ozbiljnu ekipu i fizički su, Nikolić ocenjuje, momci mnogo jači.

„Od kada ja igram košarku ovo nam je možda najveći uspeh što se tiče tih mlađih kategorija jer smo uspeli da pobedimo Zdravlje dva puta što se nikada u životu nije desilo dobili smo Hisar isto, leskovačku ekipu i sada još jedna pobeda nam treba da obezbedimo taj drugi deo takmičenja koja će da bude početkom godine, februara, tako da možda i te pobede su falile deci da nekako više zavole i da shvate da mogu da igraju“, priča nam sada trener Nikolić.

Opsuje da mnogo više energije gubi kao trener nego kao igrač i  da je veća odgovornost i da tek sada razume svoje trenere.

„Koliko puta sam ulazio u raspravu sa mojim trenerima ali sada kad vidim kako je njima, nije nimalo lako da se bude trener i mislim da je malo potcenjen posao. Znam da ih i u Leskovcu ima malo, generalno u regionu ih ima malo ali jako je teško da se radi, kao da si nastavnik bukvalno“, kaže trener i košarkaš Mladen.

Košarkaški klub „Jablanica“ iz godine u godinu ostaje stabilan u svom rangu takmičenja, a Bambi veruje da je to delom zasluga podrške lokalne samouprave.

„Nismo imali sreće poslednjih 10 godina, ali smo od 2004. godine najstabilniji klub u ovom rangu. Lokalna samouprava nam pruža značajnu podršku, što nam omogućava opstanak.“

Na kraju razgovora, Bambi otkriva svoj plan za budućnost.

„Sada treniram juniore i uživam u tome. Voleo bih da nastavim karijeru trenera. Nisam razmišljao o seniorskoj košarci dok igram, jer to zahteva potpunu posvećenost. Ipak, igraću sve dok mogu,“ dodaje, sa strašću koja odjekuje u svakom delu njegovog bića.

Projekat koga je finansijski podržala opština Medveđa nužno ne mora da održava stavove donatora.