O potrebi srpske inteligencije i srpskog naroda da ima u istoriografskoj nauci glasnogovornika tipa prof. dr Miloša Kovića pisao sam i ranije na ovom mestu. Nad Milošem Kovićem, ali i ne samo njim, se vrši svojevrstan teror koji mora da rezultuje pomeranjem ovog vrsnog intelektualca u stranu: džaba su sve glave odsečene ako ova nije.

Da se neće stati bilo je jasno kada je grupa od četiri kolega dr Kovića podigla privatne tužbe protiv njega, sa očiglednom namerom da ga i ekonomski i na svaki drugi način unište. Kada su njihove tužbe počele da padaju, a samim tim zapretila mogućnost kontratužbi, krenulo se sa dokazivanjem da dr Ković nema neophodnu bibliografiju.

Latini su lepo govorili: “ Kada mačka hoće da pojede svoje mačiće, proglasi ih miševima“.

Dokazivanje šta dr Ković jeste ili nije napisao, koliko je to naučno ili nije i slični oblici sholastike govore samo o paničnoj potrebi njegovih sudija da ga što pre stave u zavistan položaj iz kog više ne može da bude tako glasan i jasan kao do sada. Sudije kao sudije, nikada ne razmišljaju o sopstvenoj sudbini: istoričari ništa da nauče iz Sokratovog slučaja : oni isti koji su tražili Sokratovu smrt, nakon iste su prvi presudili- sudijama. Da se ne zaboravi. Štono rekao veliki pravnik Gligorije Geršić – Kod mnogo pozivanja na zakon, pogledaj da te već nisu odžeparili!

Nekima je Ković zasmetao i to je ono sa čim je i on sam računao. Znamo je da će borba biti velika i tu sada nema iznenađenih i začuđenih- interes Srba je da im Klet ne štampa knjige, da NATO istoričari ne prekrajaju nacionalnu istoriju. Na tom poslu je od ogromne važnosti neko poput Miloša Kovića.