UKOLIKO narednih dana dođe do potpisivanja Sporazuma i Posebnog kolektivnog ugovora, prosveta neće ostvariti nikakvu epohalnu pobedu.

Položaj prosvetnih radnika, uz sve što je postignuto, ostaće loš i to ne samo u materijalnom pogledu jer sve što je urađeno i obezbeđeno za vreme ovog štrajka gasi požar samo za određeno vreme.

Za sindikate će trenutni izlazak iz štrajka predstavljati najviše taktički potez, kojim bi se obezbedilo da zaposleni ne ostanu bez zaštite i kojim bi se sprečilo da prosvetni sistem još više rasplamsa sopstveni javašluk. Sporazumom se garantuje učešće sindikata u mnogim sistemskim procesima koji će ubuduće značajno uticati na položaj prosvetnih radnika. Tako da kraj štrajka, kako je i samim tekstom sporazuma definisano, označava tek početak ozbiljne i duge sindikalne borbe.

Dvoipomesečni štrajk obezbedio je sve ono što se štrajkom prosvetnih radnika danas može obezbediti u zemlji Srbiji, možda i nešto više.

Poseban kolektivni ugovor koji bi počeo da važi petnaestak dana nakon potpisivanja, bio bi trenutno najveći dobitak, jer je zaista najbolji do sada – čak „vasionski“ u odnosu na onaj koji su nam spremali.

Međutim boli istina da su državi bili potrebni meseci da „aminuje“ akt koji su sve druge delatnosti dobile bez dana protesta, što predstavlja dokaz naciji koliko država „poštuje“ prosvetu i obrazovanje. Na žalost, ova činjenica predstavlja i loš putokaz učenicima, budućim učenicima i njihovim roditeljima, ka stavu kako i koliko da nas poštuju.

Gestom potpisivanja usaglašenih dokumenata, naravno, ne bismo poručili državi da verujemo! Poručili bismo da želimo da poverujemo u spremnost i upornost Vlade i resornog ministarstva da prosveta dobije zasluženi prioritet, kao i da se ispoštuju potpisane obaveze! Zato bi tu iskazanu spremnost pratili i podsticali, ali uz oprez i već pripremljene nove metode pritiska i protesta, koji bi čekali u pripravnosti kao upozorenje.

Sporazumom se garantuje ispunjenje svih štrajkačkih zahteva, ali ne i rešavanje ostalih nagomilanih i nailazećih problema. Zato su se sindikati naročito potrudili da se utvrde, i u Sporazum ugrade, uslovi koji otvoraju vrata za aktivno učešće sindikata u radu na sistemskim procesima. Buduće nevolje za prosvetne radnike najavljuju učestalost koja se može sprečiti samo budnošću i pravovremenom reakcijom, a praćenje realizacije Sporazuma bila bi obaveza sindikata!

Ovo je važno, pogotovo što je svima sada konačno jasno da bi nepoštovanje odredbi Sporazuma od strane Vlade, prosvetne radnike gurnulo u novi, još masovniji štrajk.

I među sindikatima nema suštinskih razlika po pitanju spremnosti da se na uobličene tekstove Sporazuma i PKU-a stave potpisi, pa u celokupnoj situaciji sačuvano jedinstvo stavova i delovanja dobija posebnu težinu. Tehnički problem mogao bi da se ogleda u tome što neki sindikati odluku o tome nisu još potvrdili na svojim republičkim odborima. Ali u situaciji u kojoj zaposleni već nemaju ranije garantovana prava (PKU više ne važi), a nadiru novi problemi, pitanje stavljanja potpisa na Sporazum i PKU u sredu ili desetak dana kasnije, neće istaknuti „izdajnike“ i „članstvoljube“, nego stepen ozbiljnosti sindikata i odgovornosti prema zaposlenima.

Pre kraja ovog i početka nekog sledećeg štrajka, učesnicima u štrajku treba čestitati na sjajnoj podršci! Jedino su oni svesni i dostojni svog poziva. A ostalim zaposlenima treba naglasiti da će na poklon od svojih svesnih kolega dobiti sigurna radna mesta, bar za neko vreme. Možda ih poklon natera na razmišljanje, pa dočekamo dan u kom smo svi ponosni jedni na druge i na svoju profesiju.

Aleksandar Ničić
član Pregovaračkog tima reprezentativnih sindikata