LESKOVAC – Imali su najmanje desetak velelepnih vila po Srbiji, novac po švajcarskim bankama i rezerve australijske vune od četiri miliona kilograma, a pričalo se da je na temelju njihove započete zgrade kasnije sagrađena “Beograđanka”. Reč je o porodici Teokarović iz Leskovca,koje više nema, ali čija dela su još vidljiva.
Napuštena fabrika “Vučje”, tri raskošne vile, spratni restoran, kolonijalna zgrada i desetak kuća – građevine su po kojima je više od osam decenija prepoznatljiv centar varošice Vučje, udaljene dvadesetak kilometara od Leskovca. Taj niz objekata poređanih u krug, koji preseca živopisna reka Vučjanka, pripadao je tekstilnom industrijalcu Lazi Teokaroviću.
Građevine pravljene sa ukusom i stilom, nemi su svedoci najperspektivnijeg industrijskog perioda i društevnog života u leskovačkom kraju, ali i propadanja.
Iako gazda Laza odavno nije među živima, u varoši podno Kukavice još se pamte i prepričavaju priče o njegovom bogastvu, gospodstvu, životu i dobročinstvu.
“Lazu su najviše voleli njegovi radnici koji, za razliku od tekstilaca u Leskovcu, nikada nisu štrajkovali. Nisu ni imali razloga jer su im redovne plate bile kao učiteljske, davao im je beskamatne kredite za kuće, pomagao da podignu voćnjake, da nparave svadbe sinovima i kćerima i slao ih na školovanje u inostranstvo. Bilo je za njega, ali i za njih”, priča Stanko Živković, hroničar porodice Teokarović.
Laza Teokarović bio je srednji od trojice sinova Vane i Mite Teokarovića, jednog od osnivača ovdašnje ali i srpske tekstilne industrije. Nejgova braća Vlada i Slavko su od očeva nasleđa napravili tekstilnu fabriku u Paraćinu, a Laza, iako Leskovčanin, odlučio se za Vučje zbog “mekane” vode iz korita Vučjanke.
Među mnoštvo fabričkih pogona sagradio je i upravnu zgradu, zapravo raskošnu vilu, a dve stotine metara dalje prvu porodičnu, a potom i drugu vilu u alpskom stilu, koje deli Vučjanka i most.
Tu je, okružen mirisnim vrtom i bazenom, šljivcima, jabučarima, i gustom šumom i pozadini, živeo sa suprugom Ljubicom Bubom i sinom Miodragom, primao poslovne prijatelje i ministre.
U prvoj, gostinskoj vili, leto 1941. godine provela je Bubina sestručina iz Beograda Svetlana Velmar Janković, koja će mnogo godina docnije u autobigrafskoj knjizi “Prozraci”, Lazin vrt sa vilama nazvati “vilinskim carstvom”.
“U Vučju sam naučila da upijam sadašnjost, da usisavam duh trenutka u kojem jesam, dok izmičem”, zapisala je slavna srpska književnica.
Sredinom tridesetih prošlog veka, braća Teokarović su sagradili crkvu u okolini Vučja i kao zadužbinu njihove majke Vane, darivali je vernicima, a Lazu je omeo rat u nameri da sagradi još jednu fabriku u obližnjem Miroševcu.
Niko pouzdano ne zna koliko je bilo njihovo bogastvo, ali Stanko, koji je Lazu upoznao 1968. godine u Parizu, priča da su Teokarovići imali najmanje desetak velepnih vila po Srbiji, stanove i nekretnine u Beogradu, novac po švajcarskim bankama i rezerve australijske vune od četiri miliona kilograma, a pričalo se da je na temelju njihove započete zgrade kasnije sagrađena “Beograđanka”.
“Pre rata štampa je pisala da su Teokarovići bogatiji od kralja Aleksandra Karađorđevića”, tvrdi ovaj Vučjanac.
I Teokarovići su po završteku rata uhapšeni i osuđeni na smrt, a kasnije im je preinačena kazna na desetogodišnju robiju. Od smrti ih je spasila baš ona australijska vuna jer su stranci odbijali da novim vlastima predaju ono što one nisu naručile ni platile, ali i činjenica da otete tekstilne fabrike nisu mogle da rade bez njihovog znanja.
Stasiti “dostojanstven gospodar”, kako je Lazu nazvala Svetlana Velmar Janković, deo svog bivšeg carstva u Vučju video je još samo jednom, 1955. godine, u pratnji dvojice pukovnika JNA.
“U Vučju se tražio savet od njega. Ne zna se kako, ali radnici su saznali da stiže gazda Laza i svi su se tog dana svečano obukli. Zaustavili su proizvodnju i izašli iz pogona. Kada je stigao Laza u pratnji pukovnika, nastao je pravi metež. Radnici su mu klicali, ljubili ruke, grlili ga i plakali. Bio je sav zbunjen i uplašen, s razlogom jer su ubrzo stigli predstavnci Udbe i hteli da ga privedu, ali se nekako odustalo u poslednji čas”, prepričava Stanko Živković događaje o kojima su kasnje pričali stariji radnici.
Laza je umro 1985. godine i sahranjen je u Nici, a za sobom nije ostavio direktne potomke jer je njegov sin jedinac Miodrag nešto kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći u Španiji.
Nedavno je u Beogradu preminula i Lazina bratanica, slikarka Nevena Teokarović, koja se oglašavala u ime porodice i do poslednjeg dana nije odustala od zahteva za povraćaj imovine.
———————————-
Za fabriku nije pitao
“Tokom šestočasovnog razgovora u Parizu, Laza se raspitivao za svoje prijatelje i poznanike u Vučju, ali za fabriku nije hteo da pita. Izbegavao je i razgovor o politici, ali mi je jednog momenta rekao da zna da će nadživeti Tita. U to vreme on je pomagao sinu Miodragu koji je u Kazabalnci otvorio tekstilnu fabriku”, priča Živković.
Vile pred urušavanjem
Za razliku od niza kuća, koje su potomci nekadašnjih Lazinih radnika otkupili, dve od tri vile su u stanju raspadanja, posebno ona u alpskom stilu sa stubovima od pikovanog kamena iz Dalmacije i bazenom u dvorištu. Tokom godina iz vile su odneseni stilski nameštaj i skupoceni lusteri, prozori i vrata razlupani, a pokraden je i deo crepa. Vila u okviru napuštene fabrike takođe je prepuštena zubu vreman, kao i bivša kantina, a potonji restoran.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Ete ti pa sad 🙂
»POREČJE« TRAŽI STARAOCA ZA VILU TEOKAROVIĆA
VUČJE – Nevladina organizacija »Porečje« iz Vučja sa svojih stotinak aktivista i Dom kulture u toj varoši više od godinu dana vode pravi rat za očuvanje i pronalaženje »staraoca« nad nekada velelepnom vilom čuvenog industrijalca Laze Teokarovića. Vila, koja je prema rečima predsednika »Porečja« Zorana Živkovića, postala »rak rana koje se svi odriču«, nalazi se u centru Vučja, a poharana je i napuštena sredinom devedesetih godina. Poslednjih godina je obijena i pretvorena u javni klozet, a prostor oko nje sa nastrešnicom da mini bazena pretvoren u prašumu.
Uz finansijku pomoć CHF, angažovali smo pedesetak radnika na čišćenju vile i okolnog prostora. Vilu, koja je pravi arhitektonski biser, dezinfikovali smo i zaklujučali je, a onda je došao neki privatnik iz sela Žabljane i narušio njen prvobitni izgled tako što je poludisperzijom prefarbao stubove nastressnice koje su napravljane od pikovanog kamena čije se poreklo ne zna – kaže Živković.
Stubovi su prefarbani u noći izmđu 6. i 7. jula, a sledeće večeri ispred nastrešnice nešto se slavilo uz trešeteću muziku. Šta i ko je slavio, nezna niko, tek, sutradan su nestali kafanski stolovi, a ispod nastrešnice je ostala gomila otpada. Identitet izgrednika nije poznat ni predsedniku MZ Predragu Mitiću koji nije siguran čije je danas vlasništvo vila Teokarovića. – Trebalo bi pogledati pod čijem imenom je uknjižena. Zemljište je vlasništvo Mesne zajednice, a mislim da je vila u posedu »Komunalca«, veli Mitić. – Nedopustivo je pranje ruku predsednika mesne zajednice. Svaki objekat u toj zajednici mora biti briga vodećih ljudi koji moraju brinuti i o bezbednosti građana jer vila trenutno predstavlja opasnost. Može neko ući u nju i nastradati. Da je živo biće ona bi izvršila harakiri – tvrdi Radoš Mijatović, aktivista »Porečja«.
Inače, prema navodima Vučjanaca, u vili u kojoj je živela porodica Laze Teokarovića, posle rata bio je smešten Dom za ratnu siročad, a kasnije je ustupljena »Balkanu« za elitni restoran. – Tu se odvijao sav društveni život u Vučju. Tu oko vile započinjale su sve ljubavne priče. Svi mi emotivno smo vezani za to prelepo zdanje – veli Milunka Dukanić.
Sredinom devedesetih »Balkan« je iselio restoran, ali sa sobom poneo i skup nameštaj i lustere predratnog gazde. – Čak su i kamin izvukli i odneli – komentariše Živković. Prema njegovim rečima, zanatska zadruga »Zanat« iz Vučja je krajem devedesetih vršila dva puta adaptaciju krova vile jer su…
nakon prve zamene, krov i unutrašnjost oštećeni u požaru koji su, smatra se, podmetnula deca igrajući se. – Da li je vila sada vlasništvo »Komunalca«, mesne zajednice, ili možda te zdruge, niko pouzdan nezna, a vlasti uporno ćute. Pre godinu i po dana stupio sam u kontakt sa Lazinom bratinicom bratanicom Nevenom Teokarović, ali ona je bila vrlo oprezna u razgovoru sa mnom. Mislim da je najbolje rešenje da se vila vrati porodici Teokarović, uz uslov da se koliko-toliko upristoji – naglašava Živković.
Tekstilni industrijalac Laza Teokarović, čiji direktni potomci danas nisu živi, posedovao je, inače, skoro pola današnjeg Vučja. Porodična vila oko koje se spore Vučjanci, smeštena je, zapravo, usred kompleksa zgrada koje su bile njegovo vlasništvo. Preko puta vile, sa druge strane reke Vučjanke nalazi se još jedna njegova vila u očuvanom stanju, a u neposrednoj blizini pet kućica namenjenih radnicima koji su radili u obližnjoj Lazinoj fabrici sa bazenom olimpijskoh razmera. Parkovi su bili prepuni vrednih statua, a fontana u centru varoši, sagrađena po instrukcima gazda Laze, koja, ianče, ne radi poslednje dve decenije. Porodica Teokarović podigla je i crkvu u blizini varoši, a posedovala je i letnjikovac u obližnjem Miroševcu. Direktor Doma kulture Dobrivoje Trajković kaže da kompleks, koga je projektovao ruski arhitekta Vladimir Samojlov predstavlja umetničko delo i kulturno istorijski spomen.
Zaboraviste da spomenete i prvu hidrocentralu u Vucju, a drugu u Srbiji koja je i dan danas u funkciji.
Ne mogu da shvatim , kakav je to sklop ličnosti koji „lupa“ minuse na ove komentare.
Najverovatnije zaostali duh „komunizma“, koji je od klošara, neradnika, kokoškara, jajara i sitnih lopova, stvorio „komunističku elitu“ a koja se sa svoje strane trudila da uništi i oskrnavi sve ono što ih je podsećalo na to, ko su i šta su !!!
da nije bilo komunisticke bagre da mrzne i kisne po sumama ovi gotovani bi i dan danas uvecavali broj vila i bacali mrvice nesrecnim radnicima…uostalom,otkad su otisli komunisti-ne da nas je krenulo!
Urednice, dosta bre više sa tu Pink estetiku.
Najpre je naslov neukusan „Kralj srpskog štofa bio bogatiji i od Karađorđevića“.
Seslko-provincijalni glamur, ili „ljujaj, Gara, sve dok ima para“.
Ostatak teksta o duševnom industrijalcu sa ljudskim likom koji je „plaćao svadbe radnicima“ nije vredno ni komentarisati. Poklanjao radnicima?
Ma nije nego.
Rmbao je radnik dan i noć, i prekovremeno i vikendima.
Ako Ti ceniš ljude po tome ko koliko ima na računu, neka to bude tvoj lični stav.
Piši onda kolumne ko Djura.
Nemoj da nam vređaš inteligenciju, poštuj čitaoca.
Dobro be, shvatili smo iz prvi post, ne vredjaj i ti. 🙂
Preturi me bre Aleksandre. Odakle ti ovde? Ja mlad i neukusan mislio da si na misiji krljanja sa žujama pod raznim nikovima na:
http://jugmedia.info/2015/02/21/sutanovac-srbija-dramaticnom-satnju-pokrecemo-smenu-vlasti/#comment-87243
Ma sta cu ja tamo, pa kud ces bolje reklame za nas, kad nas kude Suki i Carli.
A znaš li Šako gde zeka pije vodu 🙂
Bitno da ti, moj Zekane, sigurno znaš da uveliko sevaju varnice između Zorice Brunclik, Ace Džukca i Saše Popovića
Brgo pred tnck tivi 🙂
http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/uzavrele-strasti-izmedu-dva-zirija-zvezda-granda/86691
Ceniš ljude po tome ko koliko vredi, a ako govoriš o prošlosti meriš spram onih vrednosti koje su u društvu tada bile pretežne. A Lazar Teokarović je za to vreme odskakao. Sve što je u tekstu napisano je tačno, o tome sam čuo svedočenja iz prve ruke, od dede koji je radio u toj fabrici pre rata. Tiskao se narod Porečja, nosio prasiće i jagnjad, samo da dođe do posla u Lazinoj fabrici, a za razliku od drugih industrijalaca njega su ljudi voleli. Rmbao je radnik tada i u Amerike i Engleske al’ na njihovu sreću one nisu postale zemlje proleterske, pa sad radnik radi kao gospodin i prima platu, a kod nas bi sad ako treba i rmbao kao u onom vremenu, samo nema gde. Vučje svoj današnji izgled dobrim delom duguje njemu, a o velikoj sposobnosti radnika samoupravljača dovoljno govore spomenici samoupravljanja – puste i razvaljene Lazine fabrike, vile i kuće.
Uz dužno poštovanje prema svakom od čitaoce i komentatora Jugmedije , ali prvo što mi pada na pamet je da smo “ st..a “ , kao narod .
Druže ili gospodine „Zulufe “ , imaš li nešto sveto ? Čitam tvoje komentare ( namerno ti ne persiram ) i ne mogu da se načudim . Sve ono što su ti ljudi uradili , mi im danas nismo ni do “ džogljani “ .
Preživeli dva Balkanska rata , zatim veliki Svetski , svaki 4 žitelj Srbije nastradao , i opet se ta sirotinja izvukla iz gliba i postavili su temelje nove građanske Srbije i Jugoslavije . Građanske , a ne malograđanske , kakvu ti izgleda voliš . Ili više voliš petokraku , pa da kao sada ne znamo šta je čije , i zbog čega sve ono što nema naslednika , kao Teokarevići , propada . A tom propadanju su doprineli “ crveni kmeri i komesari “ , ali ne oni koji su izneli II Svetski rad na leđima nego “ jajare “ i “ fukare “ . Jer u tom sistemu sve je naše , pa kada su se drugovi “ Balkanci “ povlačili iz Vučja i kamin je završio kao ratni plen , a fasada od pikovanog kamena , prefarbana “ polidisperzijom“ .
I za kraj kratak film .
Libero, budi malo liberalniji pa smanji doživljaj 🙂 To što ti upravo radiš je česta pojava kod internet anafalbeta. Ima dosta takvih sa manjkom osnovne internet kulture koji, isto kao i ti sada, drsko psihoanaliziraju profile nepoznatih osoba na internetu, ne shvatajući kakva je to budalaština.
Ne objašnjavaj ti meni ko sam ja, gledaj si ti sebe. A ako je i snimak sa youtube upućen meni budi uveren da ga nisam odgledao.
Težak šund tvog nacionalno-romatičarskog trabunjanja bez ikakvog reda i smisla ubio mi je volju da kliknem na video.
Ako išta od ovoga što sada čitaš ne dopire do tebe ja bih te zamolio da mi se više ne obraćaš.