Prošao sam ceo svet, mogao da živim u Parizu, Londonu, Australiji ili Americi, ali završio sam ovde u Bojniku, vuklo me nešto nazad, priča Fejat Sejdić, samouki kralj trube, koji je još 2000. godine morao da je odloži zbog bolesti.

Ovog maestra, kako su ga zvale same kolege, zatekli smo kako sedi na drvenoj stolici, posmatrajući parče neba i retke prolaznike ispred kuće svoga sina Zorana, u Bojniku kod Autobuske stanice.

„Grejem stare kosti. Nekada sam putovao celim svetom, od Evrope, preko Rusije do Australije. Svuda su me slavili i veličali, svuda su me nagrađivali… Danas sam usamljen, iako sam okružen svojom predivnom porodicom, najviše vremena provodim u svojoj sobi, sa televizorom, a čim prvo sunce ogreje ja sam ovde ispred kuće. Bilo mi je veoma teško da se odvojim od trube. Dve godine sam patio i tu patnju prebrodio zahvaljujući sada svojoj pokojnoj supruzi“, priča dok nas nudi da uđemo u kuću.

Zna zašto smo došli. A kako i ne bi, jedino ga novinari nisu zaboravili.

Četrdeset godina se družio sa trubom. U svet je krenuo iz malenog Bojnika i svoj životni krug, kaže, zatvara upravo tu, gde žive svi Sejdići, sin Zoran i unuk Nebojša, sada vođa orkestra „Fejat Sejdić“, koji grabi stazama svog dede, i koji će 11. maja u Hali sportova na Novom Beogradu nastupiti kao predgrupa na koncertu „Džipsi kingsa by Paco Baliardo i Mikael Baliardo“, kao  nekada njegov deda.

„Čiko i njegovi muzičari su nam nešto kao rod, jer je deda više puta nastupao sa njima. Poslednji put, 1995. godine, kada sam i ja svirao sa njima u Parizu. Imao sam 15 godina. Sada imam veliku tremu, bojim  se da ne obrukam dedu“, priča Nebojša, koji danima vežba za taj nastup.

Fejat Sejdić danas ima 76 godina. Teško se kreće od posledica šloga koga je jedva preživeo, ali razgovetno govori. Tih, ljubazan, šarmantan, dobroćudan, skroman, sa gospodskim manirima, iako je ponikao, kako sam kaže u „cigan mali“ u Bojniku. Ipak, na događaje i pregršt svetskih i domaćih nagrada i priznanja ga podseća sin Zoran, na papire koje Fejat uredno čuva u povećoj plastičnoj kesi.

KRALJ TRUBE

„Sva priznanja su mi draga, ali na prvo mesto stavljam ono od Predsedništva SFRJ, kojim sam 1987. godine odlikovan Oredenom rada sa srebrnim vencem za napredak zemlje, kao i ono kada su me 2009. godine progalasili Kraljem trube na Filmskom festivalu u Vrnjačkoj banji. Takvu čast nije doživeo ni jedan vođa duvačkog orkestra, a velika mi je čast što sam dobio i nacionalnu penziju, kao jedini trubač u Srbiji“, priča tiho, ali sa ponosom.

A život Fejata Sejdića, bosonogog cigančeta iz Bojnika, koje se vinulo do zvezda, stekavši svetsku slavu, liči na holivudske filmove sa srećnim krajem i ne bi stao ni u nekoliko knjiga.

Film o Fejatu Sejdiću

Beogradski reditelj Vladimir Kajlović priprema dokumentarni film o Fejatu Sejdiću, čiji je i scenarista. „Biće to film o čoveki koji je pored slave, uspeha i padova ostao čovek, koji zrači dobrotom i iskrenošću – gorostas. Takvi ljudi potrebni su danas Srbiji“, kaže Kajlović. Inače, film će početi scenom susreta Fejata i Čika iz „Džipsi Kingsa“.

Trubu svoga oca Kadrije prvi put je uhvatio u ruke sa tri godine i prvi put dunuo u nju tamo pored mahale, na ušću dve reke, na isti način kako je Kadrija krišom uradio na istom mestu sa trubom svog oca Rustema, slavnog srpskog vojnika iz Prvog svetskog rada,  ali kao i njegov sin Zoran.

“Dobio sam tada batine jer je truba moga oca bila svetinja. Nije me otac učio da sviram, ja sam samo slušao, pa kad je shvatio da sam naučio, uzeo me u orkestar. Mnogo godina kasnije ostavio je amanet da ja budem šef orkestra, a ne moja starija braća Ćazim i Demir. Ali ja sam sve Sejdiće pokupio u svoj orkestar i svi su imali koristi od toga. Mnogo smo radili, mnogo smo zarađivali, ali nismo stekli bog zna šta, jer smo i trošili“, objašnjava.

Jedino što je ostalo od te zarade, to je dvospratna još nedovršena kuća Zorana Sejdića, a onu u romskoj mahali su prodali.

Fejat je, kao i njegov otac, svirao po svadbama, pod šatrama, a onda je došlo prvo učešće na Dragačevskom trubačkom saboru 1969. godine, jedinom od 22 nastupa kada orkestar „Fejata Sejdića“ nije osvojio nagradu. Na sledećem osvaja prvu, a na potonjima se samo nižu.

„Osvojili smo sve što se moglo osvojiti u Guči, dok nas nisu zamolili da više ne sviramo u konkurenciji. Pristali smo“, objašnjava.

A posle prve nagrade, život trubača orkestra iz Bojnika se naglo menja. Drugujući sa trubom vinuli su se u sam vrh jugoslovenske estrade, prešli granice i obišli sve meridjane, osim Amerike.

PRIZNANJA U SVETU

„Najlepše uspomene nosim iz Londona i sa Svetskog festivala u Francuskoj 1982. godine. Nas su odredili da pratimo njihovog pevača, koji otvara i zatvara festival. Oni mi dali note, a ja pojma nemam o notama. Kažem ja tom pevaču: „Šta ćemi note? Otpevaj ti meni malo na uvo šta treba da se svira. On se uplašio, vrišti kako ćemo da mu upropastimo sve, ali kad je čuo da sam od prve odsvirao to što je tražio, razgoračio je oči. Tada je i počela naša popularnost u svetu. Da, za to treba da imaš talenat i ništa više“, objašnjava, kao za sebe.

Na tom festivalu svirao je i bolivijsku himnu „Kondorov let“. „Bolivijci su u mirnom stavu i zapanjeno stajali zadivljeni, a posle mi rekli da nikada niko nije lepše odsvirao njihovu himnu“.

Priseća se i tromesečnog gostovanja u Australiji i koncerta u Sidneju, tamo gde je „cela hala plakala do nesvesti kada sam im svirao „Marš na Drinu“.

Svirao je Fejat nekoliko puta i Josipu Brozu Titu. Ne seća se gde i kada, ali se seća da je Tito bio veseljak. Svirao je, veli, i Miloševiću, ali ne seća se da se ovaj veselio. A svirka njegovog orkestra i danas se može čuti na preko desetak velikih i pedesetak malih ploča i cd-ova, pratila je četiri srpske popularne serije i mnoge filmove.

Koncert sa „Džipsi kingsom“ došao je mnogo kasnije, na vrhuncu popularnosti, no i taj svetski događaj ostao je Fejatu u maglovitom sećanju.

„Upoznali smo se u Ljubljani gde je naš koncert trajao dva i po sata. Nisu me puštali sa bine. Jedva sam se otkačio. Čiko iz „Džipsi“  je bio zadivljen pa smo s njim dodatno svirali pola sata, među melodijama se našla i „Bamboleja“. Od tada sarađujemo. Svirali smo u Beogradu, a posle koncerta se provodili u Skadarliji, potom smo imali zajednički koncert u Francuskoj, sada moj unuk sprema koncert sa njim, sve preko menadžera. A ja nisam ni znao za menadžera, bio sam sve i vođa orkestra i prva truba i menadžer. Ma bilo je dovoljno samo da ih pogledam i oni su znali kako da sviraju“, priseća se.

Dok je Fejat bio aktivan, u Bojniku nije bilo drugih duvačkih orkestara, sada ih je 15.

NASLEDNIK

„Pored mene i Bakije Bakića iz Vranja, s kojim smo se kasnije orodili jer se moja najmlađa ćerka Suzana udala za njegovog sina, niko drugi nije umeo izvorno i iz duše da prenese južnjački melos. Mislim da je moj unuk Nebojša sada na dobrom putu, no ja nisam mnogo merodavan jer suviše strogo procenjujem“, veli starina i dodaje da je recept za uspeh i to da se muzičari ne menjaju često u orkestru.

Truba Fejata Sejdića

Fejatova skupa truba marke „roland“ sada je u Nebojšinim rukama, dedin poklon.“Kada ja jednog dana prestanem da sviram predaću je svom sinu Viktoru, koji već sada sa 5 godina pokazuje izuzetan talenat“, veli Nebojša.

„Ne, neću moći da sviram na koncertu s Čikom u Beogradu, zbog čega mi je veoma žao. Ali se radujem susretu s njim i neizmerno sam srećan što se saradnja produžila preko mog unuka“,  veli.

Nebojša Sejdić stiže sa celim svojim orkestrom. Zbog fotografisanja sa dedom. Fejat ponovo s mukom izlazi ispred kuće. Kreće svirka, deca okolo igraju. Zoran pomaže ocu da sedne na onu istu drvenu stolicu. Sluša Fejat trubače, svoje učenike, bez izraza na licu.

„Nije loše, nije loše“, kaže kada su utihnuli zvuci, a Nebojša priča da „deda retko pohvali“.

Pozdravljamo Fejata Sejdića. Ostavljamo ga na onoj drvenoj stolici. Nešto kasnije, kada sunce zađe iza brda, on će, verovatno, preći u svoju sobu i uključiti televizor, „svog najboljeg druga“. Maše nam sve dok smo u njegovom vidokrugu, čovek čijoj su se trubi klanjali i u šatrama i na dvorovima, a čiji se krug zatvara tamo gde se rodio i prvi put došao u kontakt s trubom – u Bojniku, varošici na jugu Srbije.

Milica Ivanović