U životu, kao i u bilo kojoj drugoj igri, moraš da se odlučiš. Da izabereš stranu. Ne možeš da navijaš za oba tima. Hoćeš li biti optimista ili pesimista?

Verujem da već i sam znaš odgovor. Šta imaš od toga da svoje godine proćerdaš na bedu? Da se duhovno otromboljiš i kukaš nad svojom sudbinom? Prijatelji će te izbegavati, porodica će pronalaziti razlog da se od tebe udalji, a tvoj pas će pokazivati blage znakove depresije. Na koncu svega ostaješ Ti. Sam ćeš se sebi smučiti.

Kriza srednjih godina, kažeš.

Ne veruj u to. Previše podseća na neku, već poznatu američku filmsku temu. Prelepa i velika kuća u kojoj se ne sreću članovi porodice. Dve garaže za dva automobila. Lep, zeleni travnjak. Nezainteresovan komšiluk. Solidan posao i isto takva zarada. Sve potaman. Potom mora uslediti drama, kako bi se nečiji život zatalasao. Kriza identiteta zakucala je na masivna, bela vrata.

Naša, de facto, srpska kriza je nešto drugo. To je više spiritualna stvar prosečnog srpskog čoveka. Srbin u zrelim godinama često doživi duhovno klonuće. U tim godinama se čovek lomi. To je onaj, gore pomenuti momenat, kada on bira stranu. Hoće li se predati, tj. slomiti, ili će se boriti i opstati kao gladijator u prepunoj areni. Jer život u Srbiji je zaista težak.

Jesu li srednje godine alarm za uzbunu da se čovek probudi iz čemerne svakodnevice, ili su samo izgovor da svet ne valja, da su ga ljudi pokvarili? Istina je da svako vodi svoju bitku, kada se vrata njegovog doma za njim zatvore. Jer šta je život ako nije borba? Izgubljena, dobijena i tako ukrug.

Srednje godine nisu izgovor da se čovek preda. Ne! To je za slabiće. Svaka bol je poziv uspavanog bića da se probudi. Da se život posredi kao ormar na početku jesenje sezone. Izbacati pohabane, nepotrebne i nepraktične stvari i uredno poslagati one koje još nečemu služe. Koje služe tebi, nikako obrnuto.

Ako se u neredu čovek teško snalazi, treba se voditi dobro poznatim pravilom u životu, a to je:  uradi ono čega se najviše bojiš. Jer kažu, a imaju pravo, da je tamo rast. I koliko god se čovek u životu migolji i pokušava da taj strašni korak izbegne ili zaobiđe, na kraju ipak bude prinuđen da se tom koraku prepusti.

I gle čuda! Preživi. I ne bude tako strašno, iako zaboli.

Bedak je za kukavice. Za one što se plaše tog jednog neizvesnog koraka. Strah je demon samo dok mu ne uperiš svetlo u lice. Dok ga ne upoznaš. Nakon toga je sve lakše. Postanete tim, onaj za koga si se, na početku ovog teksta opredelio.

Dakle, hoćeš li biti optimista ili će ti krize identiteta zakucati na masivna, bela vrata?

Ne otvaraj! Pusti neka cvili.