Izborni je ciklus i, što se tiče vesti, fokusiran sam na tu stranu. Tako mi je, onako sa strane, proletela vest da je 24. marta umro Johan Krojf (Johan Cruyff). Puno je napisano o njemu, još za života. Legenda.

Jedan od glavnih protagonista Totalnog fudbala. Pored malo osnovnih informacija, koje možete naći svuda, hteo bih sa vama da podelim i svoj utisak, onaj koji će biti samo na leskovačkom portalu. Za mene je sa Krojfom umro i romantizam u fudbalu. Odavno je prisutan samo u tragovima, odavno je sve mehanizovano i podređeno cilju, ali kovčeg Johana Krojfa je simbolično i kovčeg romantizma.

Rano je ostao bez oca, a majka mu je radila kao čistačica u klubu u kojem je napravio svoje prve fudbalske korake.. Još u mladosti je želeo da osigura finansijsku stabilnost porodici. Fudbal je bio njegov aparat za novac, ali iznad toga bio mu je i rekvizit za izražavanje. Loptom je menjao penkalo, četkica za bojenje, gitaru, glinu…

Pošto je živeo blizu Ajaksovog stadiona, prošao je njihovu čuvenu školu, postao i prvotimac. Sa Ajaksom osvojio mnoštvo trofeja, što državnih, što evropskih. Dovoljno je reći – tri puta Kup Šampiona. Postao jedno od najzvučnijih imena u svetu fudbala. Sa reprezentacijom napravio čudo na Svetskom prvenstvu 1974. godine, bio najbolji fudbaler šampionata. Igrao za Barselonu, stigao oborivši transfer rekord, tamo takođe ostavio duboki trag. Zaslužan za „La Masia“, čuvenu akademiju.

Imao je i lepu trenersku karijeru, trenirao je svoj Ajaks i svoju Barselonu. Šta je to što ga je izdvajalo iz mase velikana? Svi su oni jedinstveni, ipak, jedan je Krojf.

Razumeo je fudbal bolje od svojih trenera. U eri industrijalizacije, gde se stalno tražilo „more power“, on je našao gde je to. U mozgu. Tražio je od fudbalera da razmišljaju i da racionalnije koriste svoju energiju. Dozvoljavao je individualcima da izađu iz okvira svojih namenjenih uloga, da estetikom i kreativnošću naprave prednost, čak i kada je postojao rizik za greškom, dok je pomerao druge igrače da zauzmu njihova mesta u toku tog procesa.

To znači da je pored podređenosti ekipi, svaki igrač mogao da zadrži parče svog duha, parče svog šarma, i da se ne oseća kao deo jedne obične mašine. Tražio je od igrača da se manje kreću, da lopta kruži, da svako čeka svoju šansu. Danas je u sportu sve inženjerski projektovano, ništa ne sme da izlazi iz zadatog kursa, pogotovo u kolektivnom. Od treninga, života sportista, samih utakmica, sve.

Tačno je, razultati su tu, pomerene su granice. Cena takođe, velika. Uzeti čoveku moć odlučivanja je nešto što ostavlja posledice. Nije tako samo u sportu. Korporacije su nametnule takav način življenja gotovo na svakom mestu na planeti.

A Krojf, on je znao da prkosi, znao je da se igra sa svima – i na terenu, i van njega. Romantizam koji je unosio u igru donosio je osećaj slobode. Onaj trenutak kada igrač može da odluči, kada je „Labudovo jezero“ pravo svakog igrača sa loptom, neprocenjivo je. To je kultura, to je umetnost, širenje svesti, evolucija.

Sećam se kada sam kao mali gledao snimke njegovih plesa. Budio je u meni maštu, budio je u meni osećaj pobednika. Oslobodilac, heroj. Neverovatna lakoća njegovih pokreta činila je da sve izgleda tako jednostavno, kao da svako od nas treba samo da obuje kopačke i bude šampion.

Veći i od najvećih. Gurao im je prst u oko. Holandska reprezentacija je imala potpisan sponzorski ugovor sa Adidasom. On nije. Nisu ga slomili. Ponosno je, pored svojih „Adidas saigrača“ nosio Puminu majicu. Rušio je stereotipe. Prva zvezda koja je obukla dres sa brojem van standardnih jedanaest. Šepurio se četrnaesticom, brojevima oduzeo znamenje.

Od svega što je znao, pravio je buket cveća, nosio ga svuda. Nije ga se stideo, nije ga krio. Ohrabrivao i druge. U jednoj od kolumna o njemu, „The New York Times“ piše da je Krojf za devedest minuta igre dao više za duh naroda Kataloniji od svih političara do tada.

Smatrao je da se fudbal pre svega igra zbog gledalaca, zbog njihovog užitka. Tako je i igrao, tako je i otišao. Krojf.

(Kraj)