Pre 12 godina negde u ovo vreme oko 5.000 ratnih veterana, oni što su branili domovinu 1999. godine na Kosovu i Metohiji, oni koje smo dočekivali kao heroje i pobednike, protestovalo je u Leskovcu zbog neisplaćenih, a obećanih, ratnih dnevnica, a svoj zahtev za odgovor iz nadležnog ministarstva oročili su na isti dan.

Kako odgovor nije stizao, ljudi koji su kao vojni rezervisti učestvovali u ratu, među njima i oni koji su ratovali na Košarama, Planeji i Paštriku, „Plavim grobnicama“ tog rata, doneli su odluku da blokiraju novi auto-put u blizini Grdelice, a sve idući pešice sa razvijenim srpskim trobojkama s grbom, sa transparentima i pevajući patriotske pesme.

Iako se preneo glas tokom pešačenja, a pešačilo se uz pratnju policije iz Leskovca, da iz Niša stiže žandarmerija, niko od nas nije verovao da će saborac udariti na saborca. Uostalom, ta vest nije uplašila bivše ratnike kojima je devetogodišnje čekanje i nadmudrivanje s državom stvorilo dodatnu snagu. Koračali su kao da idu na neprijatelja, rešeni da blokiraju auto-put kod Grabavnice sve dok im se neko iz Vlade Srbije ne obrati.

Nisu stigli jer se iznenada podigla sila koju sam kasnije upoređivala s ciklonom.

Pojavili su se besčujno, kao leopardi, u punoj opremi za razbijanje demonstracija i za tili čas blokirali rezerviste demonstrante, kojih ovde 100 do 150 metara od auto-puta, nije više bilo 5000, ali, opet prema sećanju, jer sam moje dugačke izveštaje „Blicu“ i Beti zagubila, ostalo je oko 2000 njih.

Prisećam se, a sećanja blede, pamtite najtačnije ono što se vama desilo, ono što vam je osetio mozak i ono što je zabeležilo srce, pa ako negde pogrešim ili loše interpretiram, ispravite me.

Prisećam se, dakle, da su jedni, sada goloruki, i drugi do zuba naoružani, na kratko odmeravali jedne druge, a mi novinari, zapravo samo dve žene, nesvesne opasnosti, šetale i fotkale između dve suprostavljene strane, išekujući, sada već izvesno, akciju jer se adrenalin osećao u vazduhu.

I tako je bilo dok neko od rezervista nije pozvao na probijanje blokade. I krenuo je tajfun.  Naelektrisani demonstranti, dodatno ozlojeđeni državnom silom,  uspeli su da probiju blokadu i njih pedesetak preskočilo je ogradu i stalo na auto-put.

Ali pre toga, kada je prvi demonstrant probio obruč, žandarmi su se sjurili na njih. U toj jurnjavi, jedan od njih me je zakačio svojim ramenom, oštetio foto aparat koji je, na moju sreću i dalje funkcionisao, a jedan od policajaca, Leskovčanin, mene i kolegincu uhvatio, bukvalno za kragne, i ugurao nas u svoj automobil.

Posle dobijenih batina, neki veterani su kod sudije za prekršaje prijavili žandarme za prekomernu upotrebu sile, ali umesto da kazne popiju žandarmi, ceh su platili oni što su prijavili batinaše.

„Jeste li vi normalne, je’l i o vama da vodim računa?“, urlao je na nas.

No, kada su se žandarmi skoncentrisali u u dlolini, mi smo ponovo izašle iz policijskog autmobila gledale i fotografisale. Tukli su ih žestoko, ali i demonstranti su uzvraćali, psovali ih i gađali grudvama zemlje. Bila je to, naravno, neravnopravna borba.

Povređeno je dvadestak vojnih ratnih veterana, mnogi su završili u bolnici sa povredama ekstremiteta i glave, mnogi pokazivali podlive oko rebara i bubrega. Povrede je, sećam se, zadobio i Dušan Nikolić, oragnizator protesta i predsednik Udruženja veterana, ali i Nedeljko Todorović, ostalih imena se ne sećam.

Cele poslednje decenije prošloga veka bila sam na ulicama, pratila demonstracije, gledala pendrečenja demonstrante, one koji su demonstrirali iz političkih razloga, ali tada u blizini auto-puta osetila sam i strah i gađenje i razočaranje i spoznala silu žandarma.

Auto-put nije blokiran, žandarmi su, odnosno, država Srbija izvršila je svoju misiju uz pozivanje na zakone kojima se brane blokade saobraćajnica poput auto-puta, a ono malo demonstranata što je uspelo da preskoči ogradu stajalo je uz nju još nekih četrdesetak minuta, ne usuđujući se da napravi blokadu jer je žandarmerija je budno motrila, pa su se svi razišli, i sat kasnije mnogi od njih okupili su se u zgradu opštine, tamo odakle se krenulo na blokadu.

Predsednik opštine bio je tada Vladan Marinković a načelnik Jablaničkog okruga Slobodan Kocić, obojica iz Demokratske stranke. I ni jedan od njih nije izašao pred masu, pravdajući se u pojedinačnim izjavama medijima da lokalna samouprava ne odlučuje o ratnim dnevnicima, što jeste tačno.

Ratni vojni veterani nisi mirovali, nisu ih uplašile one batine, pa su se istoga leta u istom broju okupili u centru grada, opet zahtevajući isplatu ratnih dnevnica. I opet nikakvog odgovora i opet odlazak na blokadu. Ovoga puta nisu išli daleko i nisu ciljalji na auto-put već na železničku prugu, tu, skoro u centru grada.

Blokada je trajala celu noć. Paljene su gume i pilo se, a ni policija nije spavala. Iako je železnički saobraćaj bio u prekidu oko 12 sati, izostao je pokušaj razbijanja blokade, ali se tokom noći stupilo u kontakt s jednim od ministara koji je predstavnike pozvao na razgovor u Beograd i to je trajalo, pa je protesta veterana bilo i u Beogradu, a dnevnice još nisu isplaćene.

I zašto pišem o ovome posle 12 godina, o nečemu što su skoro svi potisnuli? Pa, možda što su danas ponovo akuelne blokade puteva i auto-puteva. Oni koji blokiraju kažu da nemaju drugo rešenje, a oni koji brane i koji su nadležni da brane potežu iste argumente iz 2012.godine. Doduše, ovi današnji još ne biju.

Ne osuđujte me ako kažem da znam da zakon zabranjuje blokade saobraćajnica, ali me ne osuđujte i ako kažem da nemam jasan stav o njihovim blokadama.

Samo jedno znam, da zakon i zakone i Ustav Srbije definišu sve sfere jednoga društva, a mi smo svedoci da oni koji vode državu svakodnevno krše te zakone i taj Ustav, a prvi po kršenju Ustava Republike Srbije jeste predsednik te iste države koji se zakleo na Ustavu da će ga poštovati. A kako ga krši, pa krši ga tako što…, ma spisak je dugačak i treablo bi mi dva sata da ga sastavim. I krši ga bez kazne.