Monografija „Kuća reči“ je ne samo dokument o istoriji, već i emotivno svedočanstvo o snazi, ustrajnosti i posvećenosti Narodne biblioteke „Radoje Domanović“ Leskovac. Ova knjiga nosi sa sobom dušu naše biblioteke, njene početke, borbe i trijumfe kroz decenije, a ujedno je i poziv da se setimo svega što nam je biblioteka omogućila i pružila tokom svih ovih godina, istakla je Vesna Ilić, direktorica ove kulturne ustanove sinoć prilikom prezentovanja druge po redu monografije o biblioteci.

Monografiju su prezentovali autori: istoričar Miroslav Kranfilović i direktorka Ilić u čitaonici biblioteke.

Na samom početku profesor Karanfilović proveo je publiku, željnu znanja, kroz tri veka istorijskog razvoja biblioteke od 1879. godine pa sve do danas.

Istakao je da su biblioteka i same knjige u Leskovcu mnogo toga pretrpele, ali i da biblioteci u Leskovcu nedostaje prostor ali i novac.

“145. godina postojanja jedne naše ustanove u ovom našem kraju nije malo. Uzmimo momenat kada je Leskovac 1454. godine pao pod tursku vlast, pa sve do 1877. godine decembra meseca, da već godinu dana posle toga dobije jednu ovakvu ustanovu, priznaćete uopšte nije niti malo, niti beznačajno, niti bilo šta drugo. Kada pričamo o kulturi, gledano današnjim očima, nepismeni ljudi stvaraju kulturno prosvetne obrazovne ustnove. Miloš Obrenović je imao tu čast da mu jedan od učitelja bude Vuk Karadžić, nijedno slovo nije naučio, ne zato što je bio glup, nego jednostavno nije hteo, ali finansiraće sve što se odnosi na kulturu i prosvetu. Evo 1924. godine finansira i školstvo u Leskovcu”, podsetio je Karanfilić.

Istakao je da je Miloš Obrenović radio na širenju obrazovanja i kulture u Srbiji.

 “Skup tadašnjih intelektualaca, književnika i ostalih krenulo je u osnivanje biblioteka po Srbiji. Uspeli su da od 1908. pa do početka Balkanskih ratova, osnuju 200 čitaonica sa knjižicama, od toga 150 po selima. Kada su zatražili od Leskovca da li mogu da finansiraju biblioteku, posebno zainteresovan za to bio je direktor Gimnazije Jerotije Topalović, koji je u pregovorima sa leskovačkom opštinom, kulturna liga je tada smatrala da je tadašnjih 500 dinara bilo dovoljno za sve potrebe biblioteke, uspeo da izdejstvuje da im opština obeća 200 dinara”.

Inače, kroz tri ključne tematske celine, monografija otkriva put od osnivanja leskovačke biblioteke 1879. godine do savremenog centra kulture i znanja.

“Prvi deo monografije osvetljava ključne momente istorije biblioteke, počevši od 1879. godine kada je u Leskovcu osnovana prva čitaonica. To je bila svetionik nade i kulture u vremenu kada su čitanje i obrazovanje bili luksuz, dostupni samo odabranima. Drugi deo monografije, koji pokriva period od 1944. do 2019. godine, prati biblioteku kroz uzbudljiv period transformacije i rasta. Ovaj period je posebno emotivan jer prikazuje trenutke kada je biblioteka prepoznala svoju misiju da ne bude samo prostor za knjige, već i centar zajednice, kulture i obrazovanja. Biblioteka je, tokom tih godina, postala simbol nade i uzdizanja, most između prošlih vrednosti i savremenih izazova”, istakla je Ilićeva.

Dodala je da je završni deo, koji obuhvata period od 2020. do 2024. godine, nosi sa sobom izazove modernog doba, ali i snažnu poruku o adaptaciji i inovacijama, kao i da biblioteka nije samo pratilac vremena, već i lider u implementaciji novih tehnologija.

Osvrnula se i na to da je Odeljenje za digitalizaciju, ali i nove tehnologije, omogućile da biblioteka postane dostupna svim generacijama.

“Narodna biblioteka „Radoje Domanović“ u Leskovcu nije samo institucija, ona je duša našeg grada. Kroz sve godine postojanja, biblioteka je bila oslonac za našu zajednicu, njezino intelektualno i kulturno jezgro. Bez nje, mnoge naše ideje, vrednosti i uspomene bile bi zaboravljene. Svaka stranica koju je ona čuvala, svaka knjiga koju je pružila, bila je most koji nas je povezivao sa prošlim generacijama i sa budućim mogućnostima. I danas, više nego ikada, biblioteka je epicentar znanja, kulture i zajedničkog stvaranja”

“Narodna biblioteka „Radoje Domanović“ nije samo zgrada ispunjena knjigama, konstatovala je.

„Ona je živi organizam koji diše kroz reči svojih čitalaca, kroz misli koje se rađaju među njenim policama i kroz sećanja koja brižno čuva za buduće generacije. Ona je dom prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, svetionik kulture i znanja koji osvetljava put svima koji tragaju za smislom, lepotom i istinom. Svaka knjiga u njenim rukama je glas onih koji su došli pre nas i dar onima koji dolaze posle nas. Zato je naša dužnost da je čuvamo, da je volimo i da je neprestano ispunjavamo životom. Jer, biblioteka nije samo deo našeg grada, ona je deo nas samih”, zaključila je Ilićeva.

Ilićeva se zahvalila svojim kolegama koji su doprineli na prikupljanju podataka za Monografiju.