Da se ne lažemo! I vrapci na grani znaju da se u zemlji Srbiji baš ništa ne dešava slučajno. A naročito ne narodni bunt. A naročito ne usred zime, kad mu vreme nije.

Srećom, mi Leskovčani smo pragmatičniji od Beograđana, pa smo ipak sačekali da sneg okopni i da se ulice prosuše. Jer šetnja je jedno, a šetanje sa mokrim i promrzlim nogama je nešto sasvim drugo. A svi vrlo dobro znamo da što južnije, veća je šansa da su đonovi izlizani a cipele bušne. Nije dakle za badava srpski narod vekovima na „aždaju“ kretao, tu negde, oko Đurđevdana. Ovoga puta do Đurđeva dana, sa aždajom se može dogoditi svašta, jer je nepredvidiva čak i samoj sebi. Ali i sa buntom se takođe može desiti svašta, naročito ovde u Leskovcu. Iako ja verujem da će sve ovo potrajati mnogo duže, ipak se nadam pozitivnom ishodu, ali ko zna… Kakvi smo, kakogod da se završi, zaslužili smo!

– Kao što već rekoh, da se ne lažemo! Neko je dakle pritisnuo „dugme“. Zazvonilo je i mi smo kao smorena deca nakon mučnog časa koji je trajao predugih sedam godina, istrčali na „veliki odmor“! Ko je pritisnuo dugme? Iskreno, baš me briga. Jedino što mi je važno je da „ubijemo aždahu“.

– Realno, današnja aždaja po svojoj snazi nije ni blizu onoj od pre dvadesetak godina. Ova samo glumata moć, pamet i razboritost. Za razliku od one što trune pod lipom, ne može se osloniti na državne instrumente sile, jer na njihovom čelu ima, lažnog doktora, toaletnog zanatliju i tetkinog malog. Preostaje joj dakle samo da medijski pumpa svoje mlohave i atrofirane mišiće. A mediji ko mediji… Podsećaju pomalo na čistače cipela, zar ne? Turiš im gomnjive kondure pod nos, a oni od njih za „dve žute banke“ ili za „30 srebrenjaka“ (tarifa zavisi od frekvencije, lokalne ili nacionalne), naprave salonke za Svetosavski bal. (Svaka čast retkim medijskim izuzecima i pravim čistačima cipela!)

– Realno, kao što ni aždaje nisu kao što su nekoć bile, ni današnje bundžije nisu ni do kolena onima od pre dvadeset i više godina godina. Kada sam svojevremeno po povratku iz par „otadžbinskih ratova“, odlučio da mi je pun kufer pucanja na jadnike slične meni i bežanije od stostruko nadmoćnijeg neprijatelja, ušao sam u „kurvetinu“ politiku. Izabrao sam stranku koja je po mom mišljenju imala najlevičarskiji program nakon onog kojeg je napisao akademik Mihajlo Marković (a koji nažalost nikada nije sprovođen (!)).

– Beše to stranka u čijem je glavnom odboru, između ostalih, nekada sedeo jedan Borislav Pekić i jedan Miodrag Perišić. Sebe smatram isuviše ništavnim da bih govorio o ovom prvom, a ovog drugog sam cenio više i od samog Đinđića. Što i nije neko čudno, jer Đinđić je postao voljen i cenjen tek nakon svog streljanja. A u toj posmrtnoj ljubavi prema njemu, u Leskovcu su se naročito isticali tzv. „Vuksini“ ljudi, tj. oni koji su glasali za Vuksanovića, i koji su takoreći do juče predvodili leskovačko „žuto preduzeće“.

– Govorim dakle o stranci koja je od obnavljanja svog rada bila najveća nada Srbije, i koja na žalost izgleda ima zlehudu sudbinu da samo to i ostane. Pa možda čak ni to?! Jer danas umesto najumnijih srpskih intelektalaca i najčitanijih pisaca, u njenom glavnom odboru sede raznorazni konobari, prodavci magle, preprodavci voća i povrća, i „uticajne tviterašice“. Priča se da u toj stranci još uvek obitavaju i poneki pisci?! Samo što su izgleda odavno „pročitani“, ili ih možda niko i ne čita?

– Pitaće možda neko, jesam li ja još uvek član? Pa ne znam… Formalno verovatno da, osim ako u međuvremenu nisam izbrisan u nekoj „ponoćnoj“ reviziji. Suštinski svakako ne, jer tamo nema više nikoga od onih zbog kojih sam se učlanio i zbog kojih mi je bila čast da budem član.

– Da se vratim ipak centralnoj temi, a to su aktuelni anti-režimski protesti. Pored pomenute DS u njima aktivno učestvuju još poneki njeni sitni „derivati“ i pokret Dveri. Dakle politička tvorevina poznatija kao SzS. Naravno, najvažniji učesnici protesta su svakako sami građani, ali mene ovom prilikom zanima ono što se dešava iza kulisa. Dverjane neću komentarisati iz najmanje dva razloga. Načuo sam naime da se poprilično korektno ponašaju, a i ruku na srce, obezbedili su do sada najkvalitetnijeg govornika. Što se većine ostalih tiče, ko ih ne zna, skupo bi ih platio.

Zašto dakle i pored svog jasnog stava da se bez učešća političkih stranaka Vučićev režim ne može slomiti, takođe smatram i da „društvance sa stepeništa pored sata“ nikako ne sme da u potpunosti preuzme leskovačke proteste?

– Zato što je njihovo sve javnije nametanje jedan od razloga što smo u prvoj šetnji imali najveći broj šetača, umesto da bude obrnuto!

– Zato što se među njima nalaze likovi koji su direktno odgovorni za najpoznatiju leskovačku nanogicu.

– Zato što su neki od njih polupismeni, a većina ne ume da govori i plaši se mikrofona ko đavo od krsta.

– Zato što su pojedini od njih, višestruko uvećali svoj privatni biznis i bogatstvo, tek za vakta Gorana Cvetanovića.

Ima naravno među njima i osoba koje izuzetno cenim, ali njihovo ubedljivo manjinsko prisustvo samo potvrđuje sledeću žalosnu činjenicu:

– Goran Cvetanović poznatiji kao Mesko, čovek koji ne zna da koristi sve padeže maternjeg jezika, je u odnosu na ovu ekipu tatko za politiku. Tačka.

Dakle, slobodni građani Leskovca, i uprkos svemu, šta nam je činiti?

– Moramo nastaviti sa okupljanjima.

– Moramo raditi na njihovom omasovljenju.

– Moramo ostaviti naše lične sujete po strani. Sasvim su nam dovoljne sujete lokalnih političkih kvazi lidera.

– Moramo istrajati u svojim osnovnim zahtevima, a to nisu ostavke Aleksandra Vučića i Gorana Cvetanovića! Kako uostalom zahtevati ostavke ljudi koji su pobedili na izborima i koji imaju svaki mogući politički legitimitet?!

Naši osnovni zahtevi su zapravo sledeći:

– Slobodni i pošteni izbori, uređeni birački spiskovi, i slobodni i nepristrasni mediji. Dakle jednaki izborni uslove za sve!

– Rezultat takvih izbora mora biti promenljiva i normalna vlast koja će služiti svim svojim građanima, a ne samo partiji na vlasti!

– Ta buduća vlast mora omogućiti institucijama sistema da ponovo povrate i preuzmu svoje Ustavom zagarantovane uloge!

Ispunjenje ovih zahteva je uslov za opstanak države Srbije i svih njenih gradova, a naročito Leskovca, jer malo je reći da se naš grad iseljava i nestaje. Naš grad zapravo doživljava svoj tihi egzodus.

Zbog toga sam ja svakog petka tamo. Dakle ne zbog Vučića, ne zbog Meska, ili zbog društvanceta sa stepeništa ispod sata.

I uvek mi je drago kada prepoznam stare, odavno „zamrznute“ demokrate. A još draže kada vidim potpuno nova lica. Mlade ili penzionere, ne pravim pitanje. I tada jedva sačekam kraj nekog, obično jalovog govora. A onda na samom početku šetnje, uvek pogledam na čelo kolone, tu odmah iza tzv. „šetalice“. Gledam da ugledam njega. Iako verovatno ima dva metra, podseća me na malog Gavroša iz Igoovih Jadnika. A čitav taj ambijent mi zaliči na prekrasnu scenu ovekovečenu u delu Ežena Delakroa, čijim sam imenom naslovio ovo moje nedeljno pisanije.

Oko njega nažalost nisu „Marijane“, iako im (znajući ih), verovatno ne bi smetalo da razgrnu svoja nedra. Ne, ne obraćajte pažnju na njih. Nebitne su. Samo pratite leskovačkog „Gavroša“ i njegovu stisnutu pesnicu koju ne spušta tokom čitave šetnje.

Kažu da je ortoped? Kažu da obožava Indiju? Ne znam?! Ne poznajem čoveka. Za mene je njegova uzdignuta pesnica nenametljivi svitac u gustoj leskovačkoj tmini. Zato je uporno pratim.