Na francuskoj televiziji emisija „L’art d’etre francais“ („Umetnost toga biti Francuz“). Gledam i nešto razmišljam šta bi bilo kad bi neko kod nas napravio emisiju koja bi se zvala „Umetnost toga biti Srbin“.

Slušam i gledam političare i javne ličnosti i akademike šta je za njih umetnost toga biti Francuz. Novinar ih pita da navedu pisca, slikara, muzičara, arhitektu. Ponekad ih suoče s izborom između dva. I opet razmišljam da neki novinar kod nas krene s tim pitanjima među političarima, akademicima i javnim ličnostima, čega bismo se tu naslušali.

Gledam i razmišljam šta bih ja odgovorio da mi novinar postavi to pitanje, jer me prijatelji ne bez razloga zovu Aleks XIV, zbog mojih frankofilskih tripova … Rekao bih prvo „težnja ka estetizaciji“. Francuština je za mene, najpre, ideja o lepom. I ta žeđ za lepotom ogleda se apsolutno svuda … od arhitekture, urbanizma, mode, vrtova, gastronomije … nije dovoljno da je nešto ukusno za pojesti, potrebno je da bude lepo i za oko i adekvatno aranžirano. Doslovno ne postoji oblast života i ljudskog delovanja koja izmiče francuskoj težnji za estetizacijom i to je nešto što ovde ne prestaje da me fascinira i skoro deceniju posle. Druga stvar bi bila „istančanost“ … Guščja pašteta s pekmezom od crnog luka ili smokve? Plavi (buđav) sir i jako crno vino (Francuzi bi rekli „zemljasto“, fascinira me količina izraza koje imaju za gastronomiju)? Stotine sati da se ušiju neke perle i perje u tkaninu ili dragulji pretvore u najistančaniji mogući nakit. Porcelan iz Sevra? Škola za noseve koji kreiraju parfeme? Za to je potrebna posebna vrsta senzibiliteta. Treća stvar „umetnosti toga biti Francuz“ je izveštačenost. Taj osećaj za preterivanje i grandioznost. Od gotike do baroka (a desilo se da mi je umetnički ukus upravo to, preterivanje i izveštačenost) do molijerskih jezičkih finesa, perika, korseta, makaron kolača koji se pripema čitavu večnost uz alehmijsku preciznost. I, na kraju, istoričnost. Rastući u Srbiji pokupio sam uverenje da je istorija samo bitke i ratovi. U Francuskoj sam otkrio da su to i ljubavnice i pisma i biblioteke i kolekcije i strasti velikih. I da je ta istoričnost izvor zdravog narcizma.

Moj izbor bili bi, za pisce: Šoderlo de Laklo koji je u samom jednom delu („Opasne veze“) doveo istančanost francuskog jezika i njegovu poetičnost do vrhunca. Mišel Onfre, taj apostol ateizma, imanentnosti, hedonizma i humanizma izrastao iz francuske tradicije enciklopedizma i prosvećenosti.

Arhitekta: Nek bude Fransoa Mansar, među mnogima, jer je stvorio neke od najšarmantnijih tipično francuskih šatoa.

Muzičar: Ravel … mislim da je „Bolero“ ušao u koletivnu svest čovečanstva a za mene ipredstavlja i akademsku verziju „Vranjanske svite“:

Slikar(i): Aleksandar Kabanel, upravo zbog pomenutog preterivanja i izveštačenosti i potrage za savršenom lepotom. I, naravno, Mone …. taj rodonačelnik čistog slikarstva.

Sve ovo bih sublimirao u, za mene, ultimativni simbol francuštine – francuski vrt. On izražava sve ovo gore pobrojano, težnju ka estetizaciji, istančanost, izveštačenost i to duboko narcisoidno uverenje proisteklo iz istoričnosti i svesti o njoj, da se može bolje i lepše od prirode i boga.

A sad „umetnost toga biti Srbin“.

Prva stvar koja mi se sama nameće je slobodarstvo i slobodarski duh. Drskost, pobunjeništvo, nepodaništvo, tako savršeno oličeni u srpskoj totem životinji vuku i činjenici da su Srbi jedini evropski narod koji nikada nisu imali stranca za monarha.

Druga bi bila kolektivni stvaralački genij. Jeste, Francuzi imaju plejadu velikih književnih imena ali samo Srbi, uz eventualno Grke, u Evropi imaju književnost proisteklu od nepismenih pastira i seljaka koja podjednako uspešno tretira najdublja filozofska i etička pitanja. Isto važi i za folklor, ni manjeg naroda ni veće folklorne raznovrsnosti, koja je opet izraz kolektivnog stvaralačkog genija.

Jednostavnost i velikodušnost. Kajmak i pogača i rakija i povrće ubrano u bašti i tako stavljeno na sto. Daleko od bilo kakve francuske istančanosti. Neosvetoljubivost i naivnost.

Književnik: Anonimni srpski seljak.

Muzičar: Stanislav Binički i „Marš na Drinu“ od kog zadrhti svaka srpska duša. Binički nisu Srbi poreklom, jedan predak je pobegao iz Austrougarske u Srbiju, primio pravoslavlje i postavo tvrdokorni Srbin privučen slobodarskom idejom srpstva.

Slikar(i): Marko Murat, Sava Šumanović, Milena Pavlović Barili.

Arhitekta: Jovan Ilkić (hotel „Moskva“) potomak albanskog nacionalnog heroja, Srbina Skenderbega, al to sumnjam da ćete čuti na festivalu „Mirdita“.

L’art d’etre Serbe … za vas šta je?