Radim u hitnoj sa divnim kolegama. Posvećenim poslu, podjedanko, kako lekari, tako i sestre. Nebitno, da li je zapušteni beskućnik ili pacijent u odelu koga je bolest dočekala u kancelariji.

Juče sam pročitao na Fejsbuku post gde je jedna koleginica, koju ne poznajem lično, napisala o iskustvu svoje, nekada stažerke Olje, medicinske sestre koja sada radi kod nas. Ispisala je sve onako kako i jeste. O pametnoj i brižljivoj devojci koja je nekada stažirala u Domu zdravlja Loznica, ali kako je iz manjeg mesta u okolini Loznice, a nema nikoga iza sebe, posla za nju bilo nije. Devojka joj se obratila za pomoć jer su joj babu koja ju je očuvala, otpustili iz lozničke bolnice sa modricama po licu, kukom koji se opet slomio, i nesnosnim bolovima.

Trebali su joj lekovi. Koleginica je poslala neku svoju prijateljicu doktorku koja je izašla na teren i ukazala pomoć. A svoj gnev i razočarenje podelila na svom fejsbuk profilu.

Olja radi u Beogradu u jednoj velikoj bolnici u kojoj i ja radim. Danonoćno brine o pacijentima. Sreo sam je jednom na poslu sa kanilom u ruci. Noćno dežurstvo nije htela da napusti. Niti se kome žalila, niti je od bilo koga išta tražila. Radila je svoj posao savesno i s ljubavlju.

Poslao sam joj poruku o postu. Da li se to odnosi na nju. Potvrdila mi je razočarano. Poslala mi je sliku svoje babe sa modricama po licu. Kaže mi, pala sa kreveta. Nisam hteo da je pitam da li su je možda tukli što je pala sa kreveta, jer onakvih podliva sam video kod prebijenih ljudi. Poslala mi je otpusnu listu. Bez potpisa i pečata lekara. Mogao je da je napiše bilo ko.

Žena je operisala kuk, dobila koronu, smeštena u Kovid bolnicu, i onda se ispostavilo da je postala uznemirena da odbija savete i lečenje te je konsultovan psihijatar koji je davao antipsihotike.

S neba pa u rebra, odmah antipsihotike?!

Ako je i bilo tako, zašto je nisu vezali? Otpusna lista na tri strane iz koje daju sve odgovore osim jednog: Kako je moguće da pacijent dobije masnice po licu kao da je izašao iz kafanske tuče, a ne iz bolnice? I zašto niko nije potpisan?

Saopštila mi je Olja da joj je užasno teško i da je razočarana.

Ona, koja je bolesna dolazila na posao, koja ne spava i bdije nad teškim i starim pacijentima, okreće ih noću, menja pelene, uključuje-isključuje infuzije i zna kako je moguće da joj neko najdrži izađe iz bolnice sa masnicama po licu i izveštajem da odbija lečenje.

To joj je bila zahvalnost za sve neprespavane noći. A  nezahvalnost je nešto što najviše boli. I to u ustanovi za koju se nekda nadala da će jednom raditi.

Ali ostavimo emocije po strani. Možda ljudi u Lozničkoj bolnici nemaju sestara i doktora da pokriju smene? Vrlo moguće.

A zašto neko to ne kaže?

Dolazimo do ključne stvari. Ljudi koji vode bolnice.

Postavljeni stranačkom lojalnošću i potpuno nezainteresovani za svoje ljudstvo. Bitna je statistika koju šalju onima iznad njih. Gledao sam u vreme korone slučajeve gde jedna direktorka, verovatno sakrivena od virusa, šalje svoju sestru da radi u Kovid bolnicu, a ona zalečenim rakom i na onkološkoj terapiji. Bilo mi je neprijatno dok sam slušao mog nadređenog kako vrišti na dotičnu direktorku. Sestra je plakala i zahvaljivala se doktoru koji je stao na njenu stranu.

Tako da, ne da je moguće, već je verovatno da bolnica u Loznici nema dovoljno kadra pa pacijenti završavaju sa masnicama. Ali nema razuma kada neko vaš dolazi u bolnicu da se leči, a iz nje izlazi bolesniji? A onih gore to ne zanima. Jer da vredite nešto, lečili biste se kod privatnika.

Znam šta se u medijima govori o zdravstvu. Jedni ga hvale, drugi proklinju. Radim u zdravstvu. Oni koji ga proklinju, da im kažem da većina zdravstvenih radnika radi savestno i preko svojih fizičkih mogućnosti; oni koji ga hvale, ne čini zdravstvo gama nož, niti novootvoreni klinički centri u velikim gradovima, već ljudi. Koji se teraju iz državnog zdravstva. Ne toliko zbog para, već zbog međuljudskih odnosa.

Politički snalažljivi i medicinsko nepismeni kadriraju onima koji znaju medicinu, ne bave se politikom i nisu spremni da daju na deset hiljada evra za posao. I šta će nego da napuste. Tu su Nemačka i Norveška.

A imam osećaj da je državi to i cilj. Minorizacija državnog zdravstva i stvaranje privatnog.

Ali ono čega se pribojavam: tender za pružanje zdravstvenih usluga, na kojima će se pojaviti neko iz Turske, Nemačke, ili bilo koje druge zemlje. Lečiće nas naši lekari koje smo mi oterali i našim parama koje će ići njima u džepove. I to samo za one usluge koje su prošle na tender.

Oni koji su otišli u politiku, opet će biti zbrinjeni. Ostali će biti tretirani kao Oljina baba, jer šta seoska baba jedne vredne medicinske sestre vredi za one koji se pitaju?

Ovo nije priča samo o Lozničkoj bolnici, već o većini u Srbiji.