Kada učenici srednje Tehničke škole u Vranju vide da je u vreme ocenjivanja njihov profesor prakične nastave mašinstva Danilo Petrović došao na posao “Zastavom 101“ iz 1976. godine, obavezno pokušaju da zapodenu priču o ovom starom automobilu kako bi odustao od ispitivanja.

Iako im to teško polazi za rukom, oni ipak nađu vremena da uživaju u profesorovoj  priči kako je ovaj auto došao u njegovu porodicu i koje je sve svetske relije oldtajmera prošao sa njim. Na ovakva interesovanja ljudi profesor Petrović nailazi gde god se pojavi sa autom. Kada ima vremena on im sa posebnim uživanjem ispriča da je auto kupio njegov deda Bogdan u Skoplju, kada još nije imao vozačku dozvolu i to na predlog svog brata koji je u ovom gradu bio na rukovodećoj poziciji.

„Deda je otišao sa bakom da izabere auto. A kada se ona odlučila za sivi rečeno im je da ti automobili nisu na prodaju jer su spremljeni za izvoz. Tada je brat moga dede potegao svoje veze i tako im obezbedio auto željene boje na kome je deda polagao i vozački ispit“, priča Petrović.

Dedin auto za njega bio poseban

Da je dedin auto nešto posebno, osetio je još kao mali dečak kada je pored oca na suvozačevom sedištu, uz pomoć dečjeg volana i menjača, improvizovao sve ono što on radi prilikom vožnje, maštajući istovremeno o danu kada će ovim automobilom da krene u obilazak poznatih svetskih turističkih destinacija.

Kada je odrastao njegovo interesovanje za očuvanje ovog automobila je sve više raslo tako da je počeo polako i sam da brine o njemu. To je išlo toliko daleko da je novac od svojih užina svakodnevno štedeo kako bi na autu zamenio neki zarđali deo. Iako se njegov otac nije slagao sa tim na kraju je ipak počeo da ga podržava jer je video da ljubav prema ovom automobilu odvlači negovog sina od lošeg društva.

Dok su zajedno radili na obnovi, potrudili su se da zadrže njegovu originalnost, a kada su mu 2009. godine osvežili limariju njihov automobil je postao pravi hit u Vranju.

Pored automobila izvesnu popularnost stekao je i sam profesor Petrović koji se u tom periodu uspešno izborio sa urođenom sramežljivošću u komunikaciji sa ljudima koji su mu prilazili u želji da čuju istoriju ovog, ali i svih zastavinih automobila koju je on odlično poznavao. To ga je ohrabrilo da 2013. godine prvi put sa ocem ode na izložbu oldajmera u Nišu gde je imao priliku i lično da se upozna sa vlasnicima starih automobila sa kojima se sprijateljio na Fejsbuku.

Na ovoj izložbi njihov automobil je poglašen za najlepšeg „Stojadina“ u Srbiji što ih je ohrabrilo da počnu da učestvuju na izložbama oldajmera i u inostranstvu.Tako su jednog dana profesora Petrovića kontaktirali predstavnici Firme Deagustina ponudivši mu da njegov automobil postane zvezda prvog broja časopisa „legendarni automobili“.

„Uz ovaj časopis, koji se prodavao širom Balkana i u jednom delu Evrope, je išla i minijaturna maketa predstavljenog automobila, što je još više popularizovo naš automobil.“, kaže profesor i ističe da je njega i njegovog oca to ohrabrilo da počnu da voze i relijie oldajmera. Tako su u svom automobilu vozeći reli u Rumuniji za tri dana prešli 2.400 kilometara i popeli se na vrh Transfargarašana koji se nalazi na 2.200 metara nadmorske visine.

Auto iznajmljen za snimanje filma

Automobil našeg sagovornika je pogotovo upečatljiv dok se kreće autoputem, pa mnogi vozači zamole da se zaustavi na kratko da se slikaju i porazgovaraju sa njim. Redovno ga prepoznaje i policija na granici sa Severnom Republikom Makedonijom, pa kada im pruži svoja dokumenta oni u šali kažu „ Ma znamo te. Ti si dete koje vozi dedin auto.“.

Popularni „Stojadin“ profesora Petrovića bio je iznajmeljn i za potrebe snimanja filma „Trag divljači“ , koji se sada prikazuje u bioskopima širom zemlje, a u kome je prvobitno auto trebao da vozi proslavljeni glumac Miki Manojlović, ali je posle promene scenarija to ipak uradio popularni glumac Nenad Heraković.

Iako je imao mogućnost da u vreme snimanja filmadžijama ostavi auto on to nipošto nije hteo da uradi već ga je sam dovozio iz Vranja na mesto snimanja i odvozio kući. Bio je prisutan i na snimanju scena sa njegovim automobilom i svaka rupa kroz koju je auto prešao velikom brzinom ga je strašno zabolela. To je rekao glasno i prilikom jednog zajedničkog ručka sa rediteljem i glumcima filma, tako da je reditelj zamolio glumce da prilikom snimanja ovakvih scena vode računa o ovom autu. Njegov auto se i prilikom snimanja odlično pokazao.U to profesor Petrović nimalo nije sumnjao jer je svaki njegov deo svojom rukom ugradio, a samim tim i deo svoje duše.

To pogotovo ne mogu da shvate ocenjivači na izložbama oldajmera, ali i neki vlasnici ovih automobila kojima majstori sređuju vozila i koji znaju da mu upute zamerku na način na koji je ugradio neki deo. To ume jako da pogodi ovog mladog čoveka koji ih u takvim prilikama redovno podseti da sam održava svoj automobil, da u tome pogotovo uživa i da tako rade pravi vlasnici oldajmera.

Otuda je veoma ponosan što je njegova porodica uspela da od propasti sačuva jedan ovakav dragulj od automobila i što će u njemu, na dan venčanja, pred olatar da odveze i svoju stariju sestru.

Njegov primer već slede mnogi njegovi prijatelji koji žele na isti način da obave venčanje, odu na matursko veče ili se fotografišu pored njegovog auta za posebne prilike.