LESKOVAC – Prošle su mu najbolje godine između obećanja, tapšanja po ramenu i poniženja – priča Slaviša Stojić, jedan od 82 lekara opšte prakse koji godinama čeka na posao u Leskovcu.

Lekari ovde na posao čekaju od dve do osam godina, ali i kada se se skinu sa evidencije tržišta rada, to ne znači da su se zaposlili u rodnom gradu, već na severu zemlje ili u inostrantsvu.

Slaviša Stojić je diplomu stekao marta 2009. godine u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,09. Umesto da u belom mantilu leči ljude, on danas radi u teretani i uči Leskovčane kako da smršaju i nabace mišiće.

– Svakojaka sam poniženja preživeo i svi moji snovi o specijalizaciji neurologije ili psihijatrije su pali u vodu. Ni da se ženim nesmem jer nemam čine porodicu da izdržavam. Ukoliko ne dobijem posao ni i posle najavljenog konkursa za prijem 500 lekara opšte prakse, idem za Švedsku – jada se mladić koga smo zatekli u praznoj teretani.

Njegova koleginica Maja Dimitrijević iz okoline Lebana je bez posla sedam godina – Dobiti posao u struci jednako je dobitku sedmice na lutriji. To sam shvatila posle mnogih laži i isplakanih suza, pa sada se spremam za Nemačku – priča majka dvogodišnje devočice.

Miloš Simić iz Gornjeg Stopanja kod Leskovca je diplomirao pre nepune dve godine sa prosečnom ocenom 9,7. Za razliku od Stojića i Dimitrijevićeve, nije gajio iluzije. Vredno je učio nemački jezik i nedavno je primljen na Klinici psihijatrije u nemačkom gradu Ginsburgu

– Nisam tražio posao jer nisam hteo po zlu da pamtim moju domovinu, a sve imajući u vidu isksutvo starijih kolega. Teši me što nisam jedini. Oko 80 posto kolega je ili otošlo ili se sprema da ode u Nemačku u neku od skandinavskih zemalja – priča Miloš dok majci pomaže u kuhinji.

Istim putem krenuće i lekar Marjan Jovanović, koji kelneriše u kafiću – Nisam bio odlikaš, ali sam sve ispite dao u roku i evo dve godine točim pivo i pravim kapućino. Već sutra bacam kecelju i sprema se za put u Norvešku gde imam zakazan razgovor za posao u struci – ne krije zadovljstvo mladić.

Za Sunčicu Milošević, rekorderku po traženju stalnog zaposlenja, za takav aranžman je već kasno.  Diplomirala je još 1992. godine i u Domu zdravlja su joj „vispreniji“ oteli posao. Od tada je po sudovima i povremeno radi u privatnim ustanovama.

-Išla sam iz stresa u stres i zbog toga nisam sebi stvorila porodicu. Danas mi je kasno da razmišljam o inostranstvu, pa jednom nedeljno zovem gradonačelnika, mog školskog duga, da ga pitam kada ću dobiti posao, jer bez politike i veza nema ni nade – iskrena je doktorka Milošević.

Nije, međutim, ni pripadnost političkoj stranci garant za posao. To najbolje zna Slaviša Stojić. – Nisam se ovajdio od politike jer nisam u dovoljnoj meri pokazivao udvorištvo i divljenje lokalnom lideru – tvrdi lekar bez zaposlenja.

Roditelji očajniji od svoje dece

– Pojedinci, koji nemaju to pravo, uništavaju budućnost i nezapočetu karijeru mom sinu – kaže Leposava Cvetković, majka Slaviše Stojić, dok majka Miloša Simića tuguje što će joj sin biiti daleko od kuće – Umesto da radi u Leskovcu, da mi bude blizu, da mu buduću decu čuvam, on odlazi i nepoznato, u tuđinu – priča Životka Simić, koja je sina školovala sa radničkom platom.

I postojeći lekari višak

Neizvesno je da li će i u Leskovcu doći do prijema u radni odnos lekara opšte prakse, jer je od 152 lekara u Domu Zdravlja, višak njih 52, a po merilima Institut za javno zdravlje Srbije “Batut”.

Izvor: Blic, Jugmedia