Biljana Ristić istovremeno je studirala i uspešno završila dva fakulteta – Medicinski i Filološki (srpski jezik i književnost) na Univerzitetu u Beogradu. Danas je istraživač-saradnik na Filološkom fakultetu, a ujedno i lekar na završnoj godini specijalizacije iz oftalmologije. U razgovoru za naš portal deli svoju jedinstvenu profesionalnu priču i objašnjava zašto nijedno mesto nije „malo” ako imate velike snove i jasnu radnu etiku.

 Odrasli ste u Vlasotincu i rado iz Beograda dolazite u zavičaj. Po čemu pamtite odrastanje na jugu Srbije?

Vlasotince je sredina u kojoj sam dobila sve što je detetu potrebno – podršku, prilike i siguran prostor za razvoj. Odrastanje u njemu mi je omogućilo da brzo naučim vrednosti zajedništva, truda i odgovornosti, da izgradim samopouzdanje i naučim da svaki glas može da se čuje ako je utemeljen u znanju i posvećenosti. Uprkos tome što je Vlasotince mali grad, dobila sam izvanredne osnove za sve što je usledilo kasnije.

Detinjstvo u Vlasotincu pamtim po toplini porodičnog doma, po bliskosti sa ljudima koji su verovali u znanje, trud i dobru nameru i po živoj zajednici u kojoj se podrška iskreno pružala. To je mesto koje nosim u srcu, stalno mu se vraćam i planiram da se uvek vraćam.

Kad se pogleda Vaša biografija, vidi se da su Vas oduvek zanimali srpski jezik i medicina. Kako je sve to počelo?

Ljubav prema srpskom jeziku i književnosti pojavila se veoma rano. Pre polaska u školu sam već čitala, a knjige su bile moj prozor u svet. Roditelji su to prepoznali i neprestano me ohrabrivali – od prvih knjižica sa slikama do knjiga koje sam kasnije sama birala. Srpski jezik mi je pružao zadovoljstvo da razumem svet oko sebe, ali i da ga izrazim. S druge strane, interesovanje za medicinu i oftalmologiju došlo je nešto kasnije, kao prirodan nastavak potrebe da razumem čoveka – ne samo kao kulturno-jezički, već i kao biološki sistem. Ta dva interesovanja nisu se suprotstavljala – naprotiv, vremenom su počela da se nadopunjuju i shvatila sam da ne želim da biram – želela sam da se obrazujem paralelno u oba pravca. Danas, kada obavljam obe profesije, ta odluka mi deluje kao prirodna i ispravna.

 U Gimnaziji „Stevan Jakovljević” ste bili đak generacije. Šta Vam je ostalo u sećanju iz gimnazijskih dana?

Gimnazija „Stevan Jakovljević” i Osnovna škola „Siniša Janić” u Vlasotincu, koje sam pohađala, zauzimaju posebno mesto u mom životu kao institucije koje duboko poštujem. Bila sam đak generacije i nosilac Vukove diplome, ali ono što mi je ostalo najdraže u sećanju nisu samo priznanja, već kvalitet nastave i ljudski odnos profesora i učenika.  To su bile sredine u kojima se rad vrednovao, a znanje podsticalo. Tu sam upoznala nastavnike koji su prepoznali moj potencijal i usmeravali me. Učestvovala sam na brojnim takmičenjima – iz srpskog i latinskog jezika, hemije, geografije – i ta iskustva su mi pomogla da naučim kako da radim pod pritiskom, kako da se pripremim temeljno i kako da stojim iza svog znanja.

Tek kada sam došla u Beograd i počela da studiram dva potpuno različita fakulteta shvatila sam da je obrazovanje koje sam dobila u Vlasotincu bilo je u rangu onog koje je dostupno u najelitnijim školama u Srbiji. Imala sam široko i stabilno opšte znanje, i osećaj da mogu da upišem bilo koji fakultet bez posebne pripreme. To sam i uradila, i potvrdila da sam bila pripremljena.

Školski dani su bili intenzivni, ali veoma lepi, stekla sam drage prijatelje za ceo život, što smatram takođe izuzetno važnim i vrednim blagom koje nosim iz škole.

Odluka da studirate paralelno dva fakulteta je hrabar čin. Kako danas gledate na tu Vašu životnu odluku?

Ta odluka je za mene bila logična, pre nego hrabra. Nije nastala iz trenutnog impulsa, već iz dugotrajnog uverenja da ne moram da se odreknem ni jedne svoje strasti. Bilo je izazovno, naravno, ali sam od početka imala jasan cilj i dobru organizaciju. Paralelno sam studirala i završila Medicinski i Filološki fakultet (srpski jezik i književnost) na Univerzitetu u Beogradu, i mislim da me je taj period naučio da budem izdržljiva i fokusirana. Zahtevalo je dosta organizacije, posvećenosti i dobre raspodele vremena, ali se nikada nisam pokajala. Ono što mi je najdraže jeste da sam na oba polja ostala aktivna i danas, što znači da izbor nije bio ni impulsivan, ni kratkoročan.

Ukratko, da mogu da vratim vreme, opet bih, i u privatnoj i u poslovnoj sferi, sve ponovila – baš sve.

Poznato je da su mnogi pisci bili po obrazovanju lekari poput Zmaja, Čehova, Laze Lazarevića… Kakav je Vaš stav o odnosu književnosti i medicine?

Ta dva sveta su, na prvi pogled, veoma različita, ali suštinski imaju mnogo toga zajedničkog. I književnost i medicina polaze od čoveka – prvo ga istražuje kroz reč, drugo kroz telo i zdravlje. Kao lekar, učite da slušate i prepoznajete simptome. Kao filolog, učite da čitate nijanse u jeziku i komunikaciji. U oba slučaja, ako ste pažljivi, dobijate dublju sliku čoveka. To je razlog zašto mi je bilo važno da se obrazujem u oba smera – jer me oba oblikuju i dopunjuju u profesionalnom i ličnom smislu.

Šta se trenutno dešava sa Vašom karijerom lekara, a šta sa karijerom filologa?

 Radim kao istraživač-saradnik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavim se istorijom srpskog književnog jezika, stilistikom i osobinama srpskog jezika koji govore članovi naše zajednice u dijaspori, naročito u Austriji i Beču. Za dve nedelje branim doktorsku disertaciju pod nazivom „Funkcije sintaksičkog paralelizma u slavenosrpskim tekstovima”. Deo sam tima naučnog projekta „Digitalizacija nasledne kulture i jezičkog identiteta srpske dijaspore”, koji je podržan od strane Fonda za nauku Republike Srbije.

Što se medicine tiče, po završetku Medicinskog fakulteta dobila sam posao u okviru programa zapošljavanja 100 najboljih diplomaca medicinskih fakulteta, što je bila potvrda dotadašnjeg rada i podstrek za dalje. Trenutno sam pri kraju specijalizacije iz oftalmologije.

Osećam veliko zadovoljstvo što sam uspela da u svakoj profesiji nađem svoje mesto i doprinosim iz više uglova. Ne doživljavam ih kao suprotnosti, već kao dva načina da se bude koristan.

 Koliko je podrška iz porodice i okruženja u kom ste odrastali uticala na Vaš razvoj i svestranost?

Moja svestranost je u velikoj meri rezultat okruženja u kome sam rasla. Imala sam sreću da su moji roditelji rano uočili moja interesovanja i pružili mi apsolutnu podršku. Oni su bili ti koji su tražili načine da mi obezbede obrazovne materijale, i što je najvažnije – uvek me ozbiljno shvatali.

U prvim godinama mog života, mnogo pre škole, roditelji su mi kupovali knjižice sa slikama i pričama, koje mi je mama Borika svakodnevno posvećeno čitala. Sećam se i dana kada je poštar doneo „Slagaricu”, sredstvo za učenje slova, koju je moj otac Stanomir, videvši reklamu na televiziji, poručio. Od tog dana „Slagarica” i ja smo postale nerazdvojne. Ubrzo mi je otac kupio i „Bukvar” i jako brzo sam naučila slova. Od tada više ništa nije bilo isto. Počela sam sama da čitam i u tome nalazila silno zadovoljstvo, tako da sam već pre škole imala lep dečiji čitalački staž. Roditelji su, videvši koliko me to raduje, nastavili da mi kupuju knjige prilagođene uzrastu i interesovanjima. Kada sam malo porasla, kupovala sam sama, a takođe sam postala i član školske i gradske biblioteke u Vlasotincu.

Kao dete sam trenirala košarku, išla na folklor i u plesnu školu, leti pohađala radionice iz matematike i informatike i učila engleski jezik. Od petog razreda do kraja srednje škole bila sam član Fondacije „Hristifor Crnilović Kica”, gde sam uz veliku pomoć vrednih ljudi poput Novice Stojiljkovića sticala dodatna informatička znanja.

Što se škole tiče, posebno bih izdvojila nastavnicu srpskog jezika i književnosti Mariju, i njenog profesionalnog naslednika, nastavnika Slavišu Šušulića, kao i nastavnika hemije Gorana Mitića, koji su me podstakli da se takmičim iz oblasti srpskog jezika, odnosno hemije. Moram pomenuti i redovno pohađanje seminara biologije i lingvistike u Istraživačkoj stanici u Petnici, gde sam inicijalno počela da se bavim naukom.

Zahvalna sam izuzetno svima koji su verovali i veruju u mene, porodici, nastavnicima, prijateljima, kolegama. Ta podrška nije samo emocionalna, već i praktična – prilika da učim, istražujem i napredujem. Smatram da je temelj svakog razvoja da neko prepozna potencijal i pomogne vam da ga pretvorite u rezultat.

Svestranost, dakle, nije slučajna. Ona se gradi u okruženju koje vas ne ograničava, već podržava, prihvata i otvara. A Vlasotince je meni upravo to pružilo. Sa takvim temeljima, kasnije u životu mi ništa nikad nije bilo nemoguće ni daleko.

U svetu koji se brzo menja nezahvalno je deliti savete mladima. Međutim, šta biste poručili mladim ljudima iz Vlasotinca, kada bi Vas pitali za savet?

Poručila bih im da veruju u znanje i u sebe čak i kada je okolina skeptična, naročito tada, i da budu dosledni onome što vole. Vlasotince možda nije veliki grad, ali može biti odlična polazna tačka. Sve što sam postigla, počelo je tu. Ne postoji „malo mesto” ako imate velike ciljeve i jasnu radnu etiku. Savetovala bih ih da ne odustaju lako, da uče stalno, da pitaju, da putuju kad god mogu – ali i da se sećaju odakle su krenuli.

Trud, rad, dobrota i ljudskost — to su vrednosti koje se cene i prepoznaju. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da sebi postave velike ciljeve, ali da nikada ne izgube osećaj zahvalnosti prema onima koji su ih oblikovali.