Večerašnji skup studenata, učenika i građana Leskovca svih životnih dobi obeležila je podrška sa balkona i dve upaljene baklje u nepreglednoj koloni, koje su privukle pažnju novinara usled istih skandiranja iz jedne u drugu protestnu šetnju.

U prvim redovima su bili studenti i učenici, iza njih građani – sredovečni sa decom, mlađi roditelji sa bebama u kolicima, a među njima i najstariji. Prisustvovali su i mitingaši još iz 1991., 1996/97. i oktobra 1999. godine.

Kolona je bila impozantna. Uzaludni su pokušaji brojanja, ali policajci i pojedini građani kažu da je broj ljudi bio nešto manji nego onaj od 28. januara.

Najpre je ispred Tehnološkog fakulteta odata pošta minutom ćutanja u trajanju od 16 minuta za poginule ispod nastrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i za ubijenog Andriju iz Leskovca. Nakon toga, kolona se uputila ulicom Nikole Skobaljića, gde su se sa svake druge terase čuli aplauzi, pištaljke i reči podrške.

This slideshow requires JavaScript.

Potom se šetalo kroz Radničko naselje, zatim se krug sklopao preko Vlajkove ulice i ulice Pana Đukića do centra grada, a i do Tehnološkog fakulteta. Mlada devojka se izdvojila iz kolone.

This slideshow requires JavaScript.

„Vi ste iz Jugmedie?“, pita.
„Da“, odgovaram.
„Jesmo li dobri?“
„Jeste“, kažem.
„Gde su vam govornici?“, pitam.
„Neće niko da govori“, odgovara.
„Možete li još nešto da skandirate?“, pitam.
„Ne čujem vas“, odgovara, šalje poljubac i utapa se u masu mladih i dobro raspoloženih ljudi.

This slideshow requires JavaScript.

Inače, kao i u prethodnim šetnjama, skandiralo se: „Ruke su vam krvave“, „Izađite napolje“, „Gotov je“, „Bojkot“ i „Nema više straha“. Pevale su se i dve pesme: „Carstvo drugarstvo“ i „Deca su ukras sveta“.

Dok snima s dva telefona, čovek sa respektabilnim godinama drži mi tešku torbu. Završavam.

„Svako veče izađem makar da ih pogledam, a sada sam ih čekao ovde na uglu. Lepota. Sloboda. A moja deca odoše iz Leskovca. Jedan u Ameriku, drugi u Beograd. Gledamo se na Viberu. Ostadosmo panjevi. Za njih nije bilo posla u Leskovcu“, priča.

žPrimećujem da idemo u istom pravcu.

„Komšije smo“, kaže. I tada ga prepoznajem. I zaista, o njegovoj deci se svojevremeno pričalo u kraju. Bili su studenti generacije.

Saobraćajna policija je besprekorno radila svoj posao, a prvi put je ispred studenata išlo jedno policijsko vozilo.