Znate li šta me uvek dirne? Kad razgovaram ili posmatram nekog svojih godina ili malo starijeg, i kad na njihovim, još uvek jedrim licima, na trenutak bljesne neki drugačiji izraz, kratka, munjevita vizija toga kako će verovatno izgledati za nekih dvadeset, trideset, četrdeset godina.
i lepota te vizije mi toliko otvori srce za život u celini, za lepotu rodjenja, odrastanja i starenja, i svih iskustava i spoznaja koje idu uz to, koliko je zapravo lepo biti čovek, biti nesavršen i sklon urušavanju kao i sve ostalo na ovom svetu.
A opet prelep baš takav kakav jesi, poseban, a opet, neraskidivo povezan sa svim što postoji.
I kad osvestimo tu suptilnu, a snažnu vezu sa svetom koju nas okružuje, shvatamo kako je lako u svakom čoveku pronaći i prepoznati neki delić sebe i upravo je ta spoznaja izvor suštinske empatije, prirodnog saosećanja proisteklog iz identifikacije sa nečim što nam je blisko i poznato.
A šta je empatija nego ljubav?
A ljubav nas uvek tera da rastemo, kako iznutra, tako i spolja, i pokretač je napretka čovekove ličnosti, a samim tim i sveta kao takvog. I kad dosegnemo tu višu formu ljubavi, misao o prolaznosti prestaje da bude zastrašujuća i tek tad, zapravo, počinjemo zaista da živimo.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
