Preko 90 godina pored Vlasine postoji vila Zora. Ona i danas pleni svojom lepotom i privlači poglede brojnih šetača na Nešićevom keju u varišu Vlasotince. Ovo je priča o tome kako je vila nastala i o njenim vlasnicima.

Vlasnik kuće je bio trgovac Kosta Đikić (1906-1989), koji je u Prvom svetskom ratu izgubio oca Dimitrija. On je sa 14 godina otišao u Beograd (1920), gde je prvo završio srednju Trgovačku školu, a zatim Višu trgovačku školu. Za vreme školovanja radio je kod Jevrejina Jakova Borarona, koji se bavio farbanjem i trukovanjem tekstila.

Mada ga je gazda nudio da ostane u Beogradu, Kosta se vratio u Vlasotince, gde je otvorio trgovačku radnju sa tekstilnom robom iz Slovenije i Hrvatske. Marta 1931. kupio je plac pored  Vlasine od porodice Kotić i naredne dve godine majstori iz Bugarske su mu gradili kuću.

„Do ulaznih vrata na kući dolazi se preko stepeništa koje je ograđeno balusterima, a ulazni  rizalit ispod krova završava se trouglasto. U njemu je utisnuta godina početka gradnje i naziv kuće. Ima simetrično obrađene fasade u maniru akademizma, sa visokim prozorskim otvorima, ispod kojih su ukrasi secesijskog porekla. Oni predstavljaju zavesice, sa visuljkama u vidu stilizovanih kićanki. Na spratu, iznad ulaza, nalazi ce balkon sa ogradom od balustera. Naglašena je vertikalna podela kuće, a doksatno istureni deo sprata daje poseban romantičan pečat ovom dopadljivom objektu“, zapisala je Danica Valčić u knjizi „Graditeljsko nasleđe Vlasotinca“.

Današnji vlasnik kuće je najmlađe Kostino dete Miodrag, rođen 1947. godine. On priča da mu je otac godinu dana posle Drugog svetskog rata bio uhapšen zbog navodnog sakrivanja robe, a posle je dobio medalju zasluga za narod, jer je sačuvao od Nemaca sedam tovara brašna.

Mnogi pomisle da je kuća dobila ime po nekoj ženi Zori. Međutim, Kosta je govorio da se zove vila Zora, jer se kuća nalazi na istočnoj strani odakle dan počinje zorom.

Njegov sin Miodrag je svedok mnogih događaja vezanih za Vlasinu. Ne seća se poplave iz 1948. jer je bio mali, ali pamti priče starijih.

„Kažu da je tog leta kiša neprekidno padala sedam dana. Vlasina je stalno rasla. Jednog dana u vreme ručka čuo se jak prasak, toliko jak da su pomislili da je srušen mlin. Na sreću palo je samo drvo trepetljika, koju je bujica iščupala iz korena. Bio je u opasnosti i stari most na Vlasini, ali je izdržao. Naša kuća nije poplavljena, jer se voda zaustavila kod prvog stepenika ispred ulaznih vrata“, upamtio je naš sagovornik.

Vila se nalazi u ulici Nešićev kej  broj 11, а u njoj je dok kraja života živela Emilija Nešić kao podstanar, rođena sestra inženjera Milana Nešića, koji projektovao kej, bio gradonačelnik Beograda, dekan Tehničkog fakulteta i mnogo toga.

„Inženjera Nešića pamtim jer je dolazio kod svoje sestre, koja je živela u posebnom delu naše kuće. Moja najranija sećanja vezana su za izgradnju keja i majstore koji su ga radili, a Nešić ih nadgledao. I kasnije je on dolazio u Vlasotince. Sećam se kako je pecao ribe i rakove  kod topola u blizini jaza, koji više ne postoji zbog izgradnje brane. Mi smo deca oko njega trčali i donosili mu mamce. Gledali smo pecanje dok nam ne dosadi, a on je imao posebnu tehniku za rakove. Danas mladima deluje neverovatno da je Vlasina bila toliko čista da je imala rakove. Posle Nešićeve smrti i njegove ćerke su dolazile kod tetke. Mlađa Olga je živa. I danas me zove telefonom da mi čestita praznike, poslednji put smo se čuli za Uskrs. I ja sam išao u Nešićevu kuću u Beogradu“, seća se Đikić koji građevinski inženjer.

Miodrag pamti mnoge promene koje su se dešavale oko njegove kuće. Pored današnje brane bio je izgrađen bazen, koji je najmanje služio za kupanje. U njemu su organizovane svirke i igrao se mali fudbal. Na kraju je zatrpan i sad je tu igralište za decu.

Kao srednjoškolac i student dane je provodio u bašti Park, gde je naučio sve igre sa kartama i slušao kafanske priče Bogeta Mrene, koji je dok se kartao stalno ponavljao „kvo“. Još se prepričavaju Bogetovi rizični skokovi u Vlasinu i boemske anegdote, a pre neku godinu dobio je mural na keju kao urbana legenda Vlasotinca.

Krajem 70-ih godina iznad vile Zora izgrađen je čuveni hotel Grozd u kojem je snimljena čuvena pesma „A sad adio“ za potrebe serije “Vruć vetar”. Tokom 1980. godine tekli su radovi na izgradnji brane na Vlasini, što se lepo vidi na Đikićevim slikama. I danas neki stari Vlasotinčani smatraju da je brana trajno narušila ambijent reke i okoline.

Kao i mnogi Vlasotinčani Miodrag Đikić pamti 26. jun 1988. i razornu poplavu Vlasine.

„Sećam se kad je voda počela da nadolazi kako sam otišao da pomognem komšijama, jer moja kuća je izdignuta i ukopana u stenu. Ali, voda je toliko brzo rasla da sam morao i svoj dom da štitim. U jednom trenutku sam čak i plivao ispred svoje kuće.  Nivo vode je bio iznad garaže, tako da su mi kola bila popravljena. Voda je za razliku od 1948. ušla u kuću 30 cm. Čim je oko ponoći protutnjao talas,

počeo sam da čistim i do jutra sam završio. Uglavnom sačuvao sam kućne aparate, a i kola sam uz minimalna ulaganja popravio. Oni čije su kuće na nižem nivou imali su mnogo štete“, objašnjava naš sagovornik.

Kada se pre neku godinu povela polemika na društvenim mrežama, šta je bilo sa velikom kockom, koju je bujuica nosila sve do kafane „Zemun“, Đikić je to pitanje razjasnio. Kocka je završila na dnu Vlasine, jer je gurnuta sa keja u iskopanu rupu u koritu reke. I danas kada je bistra Vlasina, može se videti ivica kocke na rečnom dnu.

Miodrag Đikić je stekao penziju radeći kao diplomirani građevinski inženjer u različitim firmama. Mirne penzionerske dane provodi vreme s troje dece i unicima i u štetnji pored Vlasine i u razgovoru sa prijateljima na terasi ispred vile Zora. Predveče kad dune vetar, milina je sedeti na terasi i gledati na kej, Vlasinu, mlin… To je pogled koji nema cenu.