Kada pomislimo na Leskovac, prvo nam padnu na pamet baba, deda, mnogobrojna rodbina i prijatelji, zatim neprevaziđeni roštilj, opušteni i komunikativni ljudi, topla i prijatna klima…i uvek nam je bilo lepo kada smo dolazili.

Međutim, sada je prvi put da dolazimo sa bebom – što znači da je ugao posmatranja stvari sasvim drugačiji. Pre nego krenemo u detalje, nešto o nama: Mi smo jedan ne baš tako mladi bračni par sa šestomesečnom bebom, koji poslednjih par godina živi u Nemačkoj, a pre toga smo živeli u nekoliko gradova u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Raška i Leskovac). I u svim tim gradovima imamo rodbinu ili prijatelje, tako da smo na ovom putešestviju rešili da ih sve obiđemo. I evo, došao je na red i Leskovac, a samim tim i prva šetnja bebom i kolicima.

Krećemo ulicom Ilije Strele prema Glavnoj, vrlo uskim trotoarom na kojem su automobili tako parkirani da jednsotavno nema mesta za prolazak kolicima, te jedan deo puta moramo ići posred prilično prometne ulice. Čak i taj deo trotoara je toliko džombast, neravan, pun raskopanih delova, da malo-malo pa moramo preneti kolica (ili, opet, ići delom ulice namenjenim za automobile).

Kroz glavnu je stanje manje-više dobro, iako je i tu dobar deo popločan tako da su ploče ispresecane linijama kocki od kaldrme, tako izrezanih i postavljenih da kolica prosto poskakuju.

Međutim, sve van Glavne je isti problem kao i u Ilije strele – automobili parkirani na trotoar, prostor za kolica sužen, trotoari često razoreni, odvodi za vodu od oluka (na relativno novim trotoarima) duboko i široko iskopani tako da kolica mnogo poskakuju…

Imamo dva zadatka: jedan u pošti, jedan u SUP-u (između pozotišta i gimnazije), tako da smo odlučili da posao u pošti završimo u „maloj pošti“ kod gimnazije. Iako ispred pošte postoji neka betonska konstrukcija koja bi trebalo da posluži kao rampa, ulazak sa malo većim dečijim kolicima nije bio baš jednostavan, jer rampa je jako uska. Ulazak invalidskim kolicima bi bio nemoguć. Situacija u SUP-u je još gora – automobili tako gusto parkirani da je jedva moguće prići ustanovi, a ne postoji apsolutno nikakva rampa do visokog prizemlja i kancelarije za lična dokumenta, već desetak stepenika gde se, ponovo, moraju nositi kolica.

Inače, tu smo već nedelju dana i svakog dana prošetamo gradom i svaki put naiđemo na neke prepreke gde je, ili teško proći uz mnogo neudobnosti za bebu, ili je nemoguće proći kolicima, te se ista moraju prenositi.

Sa druge strane, Leskovac je grad jedne posbne topline, divnih ljudi (posao u pošti i SUP-u smo završili sa osmesima na licu), i jako nam je drag, tako da donekle, bar što se nas tiče, možemo oprostiti ovu negostoljubivost za dečija kolica. Jer možemo ih poneti i preneti.

Ali onda se setim svog kolege sa posla koji je vezan za invalidska kolica, i zamislim kako bi izgledao njegov život ovde? Da li bi mogao, kao što to radi inače, da se dorola tako lako do nekog kafića, da popijemo kafu? Da li bi mogao da ode u SUP i završi neki posao? U poštu? Pa, jako teško.

Kažu da se razvijenost jednog društva meri po tome koliko je to društvo prilagođeno onima najslabijim (deci i osobama sa invaliditetom). Leskovac ima toliko potencijala, ali u ovom pogledu je daleko najnepristupačniji od svih gradova koje smo obišli na ovom putovanju.

Da li može bolje? Naravno da može. Zato svrha ovog teksta nije da se kritikuje i pridikuje, ne da se grdi, već da se ukaže na jedan propust, i da se taj propust popravi. Da srpski Mančester zaista bude vredan tog nadimka.