Osamnaest dugih dana, a ja uveče izgledam kao da me neko kroz dimnjak provukao. „Dobro je kad ti kuću čuvam“, kaže, i mota krdžu koja ga tera na kašalj. „Neće vala Jagoda ni ekser više zabosti u ovu kuću“, pripretih mu. Juče kaže: „Još sat–dva i završavam keramiku.“ A ja se već u šest probudila da i od te sobice napravim raj — kad ono, mućak.

Oko kotla zvrji beton netaknut. Ja već s rukama do lakata u vodi, pa sasuh mu sve što stigoh i što ne stigoh. Čujem ga gde reže pločice, a ja po stoti put slušam jedne te iste rečenice iz engleskog, ali mi motiv klizi kao maleni punoglavac. „Sajlo, Sajlo… ti si mi ubio engleski u pojam.“ Ruski još i vežem, i to čak na svoju štetu, al’ ne bih da se prisećam toga. Ostavih engleski na čekanje, a ja malo počistih tamo gde on završava.

„Noge mi ko burilo“, kaže. „Šta ti je to burilo?“ „Pa čuo sam tako.“ Posle četiri idemo u grad, podsećam ga da ne zaboravi. „Što to ne može sutra?“ „Ne može, Gordan još od juče čeka da odemo.“ Nek’ bude da ugodim njemu. Iz njega vrca posesivnost.

„Ne možeš lagati iz dana u dan“, kažem i odvajam mu stvari koje će obući posle tuširanja. Krećemo. Ulica puna prašine, već mi se lepi na čiste letnje trenerke. Katastrofa. Ljudi su još u dvadesetom veku otišli na Mesec, a mi se u dvadeset prvom gušimo u prašini i blatu, jer su ulice obični šinsko–kolski putevi. Mi i jesmo u gradu, ali ne baš u centru.

Pričam mu gde da ide da bi parkirao auto. Ostavili smo ga blizu zgrade moje nekadašnje drugarice Hadžikostićke. Usput gledam ima li knjigoljupca na vidiku, al’ ga ne vidim. Ma, deset puta sam tu prošla, al’ sve nekako nije isto. Kupila bih neku knjigu, makar je čitala po deseti put, a možda me i iznenadi nekom koju nisam.

Samo što skrenusmo na parking, opet nas uglavi u prašinu, uz moje panjkanje do besvesti. Turci otvorili poslasticarnicu „My Dream“ u ulici gde je nekad bila „Naša reč“ i radio Leskovac. Prelepa zgrada zvrji napuštena, predata zubu vremena. Odande devojka — lepa plavuša, ljubazna, al’ me dobro odera za nekoliko parčadi sitnih kolača koja smazasmo čim stigosmo kući.

Kus više tuđih kolača — zasuče Jagoda rukave, pa kad krene da pravi svoje, biće belaja. Odoše sve moje dijete i šest meseci po tri jaja. U poverenju, zeznula sam Monu, Gonu, pa sam umesto dva spotakla tri, i evo me — vila Ravijojla.

Uzeli mi kolače i pravac kod Sanjele. Puni stolovi, razgovori kao na „državnom nivou“. Ja prvo smazah tri leće, pa pomfrit koji ostade ovoj dvojici „zvrljotina“. Pljeskavice smazali, a ja pobedonosno rekoh: „Ja sam to platila.“

U objektu ugledah dve cure sa pedljom od haljinice koje nude „Jelen pivo“ od stola do stola. Onaj pedalj je valjda u rok službe, al’ sam videla debele gole butine i parove koji se i ne pogledaju od glupavih telefona.

Kad krenusmo ulicom, poželeh da vidim ljude kojima bih se pridružila, pa mi Gordan reče: „Tebe će uhapsiti na aerodromu, a ja ću tražiti da uhapse i mene.“ Jok more. Na trgu sede stariji ljudi, deca u narodnoj nošnji igraju, samo kolovođa drži takt, ostali ko u klin, ko u ploču.

Sretosmo Bilju, koja me izgrli kao rođenu. Upoznah i jednu mladu ženu kojoj roditelji rade u Ohaju. Sve to beše pre kolača i večere. A onda jedno mlado devojče zapeva „Ej, Kosovo, Kosovo“ — ljudi navisali kao da dete deli med.

Lepe devojke i dalje šetaju Leskovcem. I ništa se ne događa što bi sprečilo moj ulazak u avion za nazad. U Leskovcu ništa novo. Ni na jugu – ništa novo.

Osim što sam još jednom potvrdila da se ovde vreme meri drugačije — prašinom, blatom i onim istim licima koja te dočekaju kao da si juče otišao. A ja se, kao i svaki put, vraćam nazad, s mislima punim slika i glasova, i onim tihim osećajem da se ovde, bez obzira na sve, nikada ništa suštinski ne menja.