U okviru 17. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije (LIFFE), sinoć su u Narodnom pozorištu emitovane dve epizode serije Sablja koju je režirao Vladimir Tagić Gorana Stankovića, u produkciji Radio televizije Srbije i This and That Production-a, a publika u Leskovcu je bila prva koja je gledala ovu seriju.

Inače, posle Festivala u Kanu, gde je osvojena nagrada za najbolju glumačku interpretaciju celog ansambla, trijumfa na festivalu u Brnu u Češkoj, serija ’’Sablja’’ je prvi put prikazana publici u Srbiji i to na Festivalu u Leskovcu.

Ipak, ne želimo da otkrivamo radnju dve epizode, ali možemo da iznesemo činjenicu koju je istakao reditelj ove serije Vladimir, da će se serija ekranizovati 2. novembra na kanalu Radio televiziji Srbije 1.

Kraj dve epizode dočekao je gromoglasan aplauz publike, a ubrzo nakon toga na binu su izašli reditelj serije Sablja i glavni glumac Dragan Mićanović koji tumači ulogu pokojog premijera Srbije Zorana Đinđića.

Interakcija sa publikom bila je na odličnom nivou, a među postavljenim pitanjima našlo se i dobro poznato pitanje koje je mučilo skoro sve građane: „Zašto se serija nije emitovala na RTS1?“ kako je prvobitno bilo najavljeno.

Vladimir je na to odgovorio da nije bilo nikakve cenzure, već da su ih ispoštovali u pripremnom periodu.

„Odgovorno mogu da tvrdim da ništa što je prikazano nije ni na koji način cenzurisano, dakle eto u tom smislu imami prostora da imam poverenje u njih, i da ispoštujem njihovu odluku koja je njima poverena“.

„Kako je izgledao proces oživljavanja istorijskih likova kao što je Zoran Đinđić, u kom trenutku prestaje da to bude imitacija, i postaje lik?“, glasilo je jedno od pitanja iz publike.

„Sa glumačkog aspekta ja sam mnoge govore Zorana Đinđića preslušavao, a tek na probama i snimanju sam hvatao neke njegove sinkope. Mi nismo išli u imitaciju, niti ja ličim na Zorana od  šminke i maske nismo imali ništa sem da prosedimo malo moju kosu. Hteli smo da prikažemo ljudsko biće, ne pravimo dokumentarni film, već igranu seriju gde imamo pravo i na svoju maštu pa uzgrad i svoju grešku.  Ali smo se zaista potrudili da sa glumačke strane, da niko od glumaca ne liči na stvarne likove, kao i na njihove prave godine u tom trenutku“, odgovorio je na pitanje Dragan Mićanović, i dodao da nije hteo da izostane iz preciznosti govora Đinđića.

Na njegov odgovor nadovezao se i Vladimir koji je dodao da merilo glumca nije da imitira, već da je akcenat stavljen na karakter određenog.

„Goran Stanković i ja smo počeli da razgovaramo i shvatili da je ubistvo Zorana Đinđića bio trenutak kada smo se možda politički osvestili, probudili.  U tom trenutku smo bili klinci, ja sam bio u srednjoj školi, imao sam 16 godina i do tog trenutka me nije zanimala politika niti me je zanimalo aktivno učestvovanje u društvenom životu moje zemlje. Onda mi je Goran ispričao da se seća te situacije, kao što i drugi pamte trenutak i onda prepričavaju događaj, scenu u kojoj su bili u trenutku u kojem su saznali da je premijer ubijen. Onda mi je Goran ispričao da je bio u automobilu i kada je na radiju čuo vest da je Zoran Đinđić preminuo, u kolima ispred njega je iz auta izašao čovek i počeo da se raduje i slavi. Kada mi je ispričao tu scenu, shvatio sam da pravimo seriju o tome, o jakoj  suštinskoj podeljenosti, o suštinskoj mržnji koja postoji i kao da se nikada neće ugasiti. To je nešto što me intimno užasno boli i što mi teško pada i shvatio sam da o tome treba da napravimo seriju“, ispričao je Vladimir.