Graderoba, hrana, životinje iz zoološkog vrta i još što-šta, bile su samo deo vašara koji se održavao u drugoj polovini prošlog veka u Leskovcu na današnji dan, praznik Male gospojine, a zbog svoje bogate i raznovrsne ponude i niskih cena, ovu svetkovinu su posećivale cele porodice.

Panađur je bio smešten u Ulici Južnomoravskih brigada, poznatijoj kao Niškoj, u delu gde se danas nalazi Zelena pijaca. A građani tadašnjeg Leskovca i okolnih mesta dolazili su kako bi za sebe pazarili najpotrebnije.

Sa suprugom i decom na vašar je dolazila i Gordana Disić iz sela Melovo, koja je za svoju porodicu kupovala haranu i garderobu, po dosta jeftinijim cenama od ubojičajenih za tadašnje vreme. Bilo je to osmadesetih godina. Ovakvi događaji su, kako kaže, za njih bili prilika za odmor, zabavu i beg od svakodnevice.

“Najviše sam kupovala garderobu za decu, džempere, pantalone, prsluke, to nam je u tom trenutku bilo najneophodnije, jer se približavala zima, a oni su išli u školu”, seća se Gordana i dodaje da su tada odlagali sve obaveze i poslove kako bi došli u Leskovac.

Štandove i tezge obilazili su satima i u tome uživali, a prema njenim rečima, to mesto je bilo gde su se okupljale cele porodice i staro i mlado i zajedno razgledali, družili se i zabavljali. Dok su deca jela svilene bombone i prstima kidali šećernu vunu, njihovi očevi i majke su koristili vreme kako bi što više kupili i opremili svoja domaćinstva.

“Kupovali smo i buriće za zimnicu, tada su dolazili majstori, koji su ih pravili i izlagali. To su bili stvarno kvalitetni burići, koje i dan-danas koristimo”, objašnjava Gordana.

Deci su, pak, najzanimljivije bile životinje dovedene iz zoološkog vrta, koje su tada imali prilike po prvi put da vide, kao što su slonovi, egzotične i pomalo zastrašujuće zmije i majmuni. Bio je i deo gde su se izvodili različiti performansi, poput gutanje vatre, žongliranja i različitih akrobacija na motociklu po zidu smrti.

“Prvi put sam tad videla slona, sećam se da sam bila oduševljena što sam mogla da mu priđem vrlo blizu i da ga dodirnem”, priča jedna sredovečna Leskovčanka, koja je ovaj panađur posećivala kao devojčica.

Vašarom se se širli i mešali slatki i slani mirisi, smeh, žagor, ljudi su tada bili u posebnom raspoloženju, svi su bili nasmejani i srećnji objašnjava ona i priseća se kako je bilo i onih koji su se cenjkali i dogvarali se sa prodavcima oko kupovine.

“Na vašar me vodio deka, kupovao mi je šećernu vunu koja je tada bila posebno ukusna, a posle toga sam se vozila na ringišpil. Za kraj smo zajedno išli na burek i onda siti i srećni odlazili kući”, kaže.

Sa dolaskom inflacije devedesetih godina prošlo veka, vašar se sve više i više gubio, dok na kraju nije poptupno iščezao. Danas su ostala samo sećanja, koja ne blede i ne odlaze u zaborav, jer ih bake, deke i roditelji pričaju svojim unucima, potomcima i naslednicima.