Ајде, да баталим бескорисне расправе са коментаторима, и изношење на светлост дана саге о жандармеријском поднареднику, него да се вратим лесковачкој свакодневници.

Читам, прошле суботе, у листу „Данас“ текст књижевника из Лесковца Саше Стојановића: „Блед који не бледи“, написан након његовог учешћа на 50. Међународном сусрету писаца на Бледу. Позив за учешће  С.С. је добио после промоције свог романа „Вар“, одржане у фебруару, у словеначком ПЕН-у и у Копру. Сазнајем да је у припреми треће издање овог романа (моје честитке), и читајући даље налетим на реченицу која најбоље одсликава,  тако ја мислим, стереотипе са којима се сусрећу сви Лесковчани, када спомену место рођења.

Господин Стојановић пише, а ја читам: „У ствари, можда литература заиста има своју мисију; а уколико књижевност помогне било ком Лесковчанину да – кад спомене одакле је – избегне понуду да одмах буде роштиљ-мајстор, ја сам срећан човек.“

Фино, јел да?!

Да не препричавам, прочитајте цео текст, и роман „Вар“, и уверићете се колико Лесковац има талентованих писаца. Штета, али стварно, велика штета што г. Стојановић не пише колумне на лесковачким порталима, које би имале своју мисију, па да Лесковчанима приушти задовољство читања праве литературе, а у исто време помогне им да се ратосиљају  читања разних булажења, на локалним медијима, под формом „колумна“; текстове који нису ни за децу у јаслицама.

Међутим, моје хваљење г. Стојановића, ничему не води: ја ништа не значим у напредним лесковачком круговима, читалачким. Т’нка свирка сам ја, што се тиче познавања литературе:  наше, а поготову стране. Нисам знао да читам пре поласка у  школу,  док је већина мојих другова већ поседовала то знање. Док су, другови моји, одмах по рођењу читали ћирилицу, а понеки и латиницу; дотле су напредни богами користили и кинеску азбуку, па чак и хијероглифе. Много касније, око своје  десете године, ја сам научио да само сричем слова и срчем сок – шљивов. Сабирао сам и одузимао само уз помоћ рачунаљке.

Таква времена била – Затуцана. Нису као ова сада – Напредна.

Ови, који су читали пре него су пошли у школу, приклонише се, на свеопшту народну радост, а под мото: „Бољи и виши одоше бољима и вишима –  СНС-у, а ми заостали, „… једва и вама допадосмо“, постадосмо: „клипови у точкове напредне Србије.“ Тако рек’о Ацо Србин; а, То што он каже: Дачић отпева, a  патријарх благосиља. Зато су и „јачи од судбине.“ Ајде!

Дође ми да као курјак завијам. Пролеће је, а ја у Србији: Небојшиној и Угледног Керамичара, где изанђа: „Буђење раног пролећа/и благи бол у грудима/а песма таква/да може да се отпева“!!? Не може! Шта, не може? Па, песма да се отпева.  Како бре, не може!?  Па, лепо. Друга времена. Друга се  песме пева.

Чак је ретроградна и „Ода радости!“; коју јесте  компоновао Бетовен, али  је хаотична, тако кажу напредњаци. Ја скамењен слушам, и не могу да верујем. Па се питам: „Би л’ Сатана ово измислио!?“ А, Рогоња ми шапуће на уво: Кажи им, кажи:  Човече, па „Ода радости“ је званична химна ЕУ, текст је написао Шилер, један од највећих песника које је човечанство имало; предивних стихова:

„Твоје снове вежу нити,/ Што растави многа зла/ Сви ће људи браћа бити,/ Крила твоја спајат’ зна.“

Џаба. Напредни сикће: Запамти Вечко, једном за свагда, и утуви себи у главу: Све што није Аца Србин компоновао, а Јулин аранжирао,То је: хаотично, ретроградно и издајничко. (Пази се, и води рачуна шта пишеш; ноте не знамо, али за етикетирање смо тата-мате.)

Оно, руку на срце, Бетовена нисам слушао, јер није гостовао у „Радан“ кафану, тамо били: Силвана, Лепа, Тома, а много касније Бата Куца. Чекај бре, пролете ми главом, грешна ми душа, мисао и заледи се: Да није тај Хаотични Бетовен члан Палмине странке или тако некако? „Ако ме питате“, а зна да га То не питате, „Непријатно ми је колико нам је добро“, сваким даном, у сваком погледу, све више и више,  вергла ли вергла  напредњачка Млатислама. А, мени нека туга од срамоте, још већа туга од написане глупости, напредњачке глупости, која је темељ свега овога – шта сањамо и шта нам се догађа. Да се човек убије, није греота. Лакше би му било.

Него, нисам несрећан. Ма, јок море! Чак сам срећан и не патим. „Наш народ је срећан зато што је глуп, а глупи људи не могу да пате.“ Е, сад ми лакше. Све ће ово сестре слатке и  браћо моја у Христу, овога ми крста, Бог кад-тад, нивелисати: па ће ово зло, ово лудило – које није дошло на изборима и на изборима неће отићи –  једном проћи и сутра се звати! Рогоњу Фјуита не држи место, путује ли путује, и води мечку са собом – само да се зна!

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић

П.С. Paradis има селедећа значења:  зверињак, рај, раскошан врт, место у коме долазе праведници после смрти, перивој,…ви поштовани читаоци изаберите сами значење за које мислите да је право!?