U Leskovcu dobro poznat naziv, što zbog fudbalskog kluba, stadiona, nekim teorijama da se ovako i sam grad na Veternici zvao, ali ponajviše zbog najvećeg naselja – idealnog mesta sa svim uslovima za osnivanje i podizanje porodice, odgajanje dece, ali i sam život. Naselje Dubočica.

Neki će na pomen Dubočice pomisliti na zgrade i kuće – prijatelje koji tamo žive, drugi na teren, parkove, decu i igranje, pojedini na frizere, markete, auto-škole ili majstore. Sve zbog toga što ovo naselje ima sve. Bez institucija i ustanova, moglo bi se reći i da je ovo „grad u gradu“.

This slideshow requires JavaScript.

Niz povezanih, asfaltiranih ulica. Mnoštvo zgrada, parkova i mobilijara. Vrtić, dve osnovne i jedna srednja škola. Crkva. Mini tržni centar, perionice, apoteke i prodavnice. To je sve, čini se, što jedno gradsko naselje i treba da poseduje.

Isto tvrdi i dvadesetdevetogodišnja Ivana Stojanović iz ovog naselja.

„Mi smo ranije morali da idemo do centra za neke veće potrepštine – kozmetika, garderoba, butik… Sada možda do opštine ili banke. Što se tiče svih osnovnih stvari, nema potrebe. A i da ima, nije problem, jer imamo dobre puteve i nije toliko daleko. Možda nam fali još neki kafić ili kafana“, priča Ivana za JuGmediu.

Ta „urbanizacija“ Dubočice, ipak, nosi i svoje posledice. Naime, jedan od izazova sa kojima se suočavaju jeste nedostatak parking mesta oko stambenih prostora.

This slideshow requires JavaScript.

„Možda je problem manjak parking mesta, ali imam utisak da je tako u svakom naselju. Danas svaka porodica ima po 3-4 automobila. Prosto, moramo da nađemo neko mesto da se parkiramo pa makar i dalje od zgrade, nažalost“, dodaje Stojanovićeva.

Još jedna od prednosti u Dubočici, kako kaže, jeste što imaju crkvu – hram Svetog Simeona Mirotočivog, te se meštani odlučuju da praznike obeleže u svom naselju, iako su ranije, takođe „morali do centra“.

„Imamo sad crkvu gde možemo da organizujemo venčanja, gde se seče slavski kolač, gde proslavljamo Božić i Badnje veče. Dosta se ljudi okupi i nekako je baš intimno i lepo, ne moramo da idemo svi u Sabornu crkvu“.

I taj hram zaista jeste lep. Smešten je u samom centru Dubočice, nadomak čuvenog terena. O tome koliko je značajan mogu posvedočiti i brojne fotografije koje smo uoči praznika videli na društvenim mrežama. Ali i sami stanovnici Dubočice, kao što je naša sagovornica.

This slideshow requires JavaScript.

Međutim, koliko je naselje „živo“, posebno među mladima, ne bi se moglo precizirati. Na dan našeg snimanja na pomenutom terenu zatekli smo mnogo dece. A to je, zapravo, i iznenadilo našu sagovornicu, s obzirom da neretko prolazi tim putem i ne pamti kad ih je bilo u tolikom broju.

Podsetila nas je na period kada su ulice, grubo rečeno, na neki način vaspitavale decu. Podsetila nas je na odrastanje kakvo je bilo svuda, ne samo u Dubočici. Toga sada takoreći da nema.

„Bilo je uvek prepuno. Sećam se da smo ranije mnogo sedeli i uopšte nije bilo pitanje da se ide do grada. Okupljali smo se ovde i danju i noću. Imali smo leti turnir u malom fudbalu, uvek je bilo prepuno. Mislim da ima i sada ali nešto je slabog odaziva. Moja generacija je odrasla, pa nekako mlađa generacija treba da nasledi to. Imam utisak da je manje nego kad sam ja izlazila i kad smo se mi družili“.

This slideshow requires JavaScript.

Iako se redovno održavaju javne površine, samim tim i parkovi, mobilijari između zgrada bili su prazni. Svi sem jednog, onog najnovijeg, višefunkcionalnog, nedavno otvorenog. Tu nas je dočekala jedna lepa slika i prizor – mališani, roditelji i graja.

Do svakog od njih može se doći stazama. Uređenim, čistim, sada već prekrivenim lišćem. A može se doći i „preko asfalta“. Onog dobrog, ponegde ispucalog, ulegnutog, ali ipak ozbezbeđenog – znakovima ili ležećim policajcima.

To nam kaže i Ivana. Sa svoje terese uvek uoči kada „dođu da kose ili sređuju“.

This slideshow requires JavaScript.

„Sve nam je i osvetljeno, nemam problem da prođem noću, za razliku od nekih drugih naselja“, ističe, navodeći Radničko kao primer.

I kada smo se uverili u sve napisano, Ivana je poentirala jednom izjavom.

„Dosta ljudi dolazi ovde da kupuju stanove i da se useljavaju, da traže mesto gde bi se stacionirali, jer Dubočica ima sve. Sutradan, kad ja budem imala porodicu i svoju decu, ovde imam vrtić, škole, crkvu, parkove. Imam sve uslove za porodicu“.

This slideshow requires JavaScript.

Nismo čuli, a ni videli, ništa toliko „loše“. Problema deluje kao da nema. A i da ih ima, nakon obilaženja drugih naseljenih mesta na teritoriji Leskovca, sigurni smo da Dubočica ima mnogo više uslova za pristojniji život.

DRUGA STRANA MEDALJE

Uprkos širokim zelenim alejama i drvoredima, kao i propisnoj udaljenosti između stambenih zgrada, u ovom delu Leskovca i dalje se oseća neprijatan vazduh, kao i u celom gradu, iako je JP Toplana u Dubočici prešla na gas.

„Što se Toplane tiče, situacija je daleko bolja, ali i dalje se teško diše, kao i u celom gradu, a mi živimo u okruženju, pre svega naselja Rade Žunić, gde su isključivo individualna ložišta“, priča za Jugmediu Nebojša Cakić, opozicioni odbornik u Skupštini grada Leskovca i stanar Dubočice, koji, kako kaže, voli da šeta okolinom.

Međutim, kritičniji je kada je u pitanju održavanje infrastrukture.

„Sve je u raspadu, počevši od dečjih mobilijara. Iako su skoro postavili nov mobilijar, sve ostalo je u totalnom raspadu. Nema ni jednog normalnog, posebno onaj u centralnom delu, kod Zlatnog traga“, dodaje on.

Za zelene površine kaže da se redovno održavaju, ali ono što mnogima, pa i njemu, bode oči jeste centralna Dubočica ulica.

„Skoro od ulaza, pa prema Zlatnom tragu i vrtiću, trotoari i kolovoz su u samom startu loše napravljeni, a vremenom su se oštetili. Pre svega, nagib je loš, pa kada padne kiša, ulica je puna vode. Problem su, idući dalje ka Toplani, i vodovodne cevi, koje pucaju svake godine jer su stare, azbestne“, priča Cakić.

Dubočica je deo MZ Milentije Popović, čiji je predsednik Aleksandar Rangelov, jedini u Leskovcu koji nije iz establišmenta vladajuće SNS. On kaže da iza fasade zelenila postoje mnogobrojni problemi koje mesna zajednica sa malim budžetom ne može da reši, ili problemi koji nisu u ingerenciji zajednice.

Ulica kao auto-put

„Zaobilaznica oko naselja nije završena, tako da se saobraćaj za Lebane i Medveđu odvija kroz ulicu Đure Salaja. Stradala je statika čitavog niza stambenih zgrada, koje su mestimično ispucale. Ulica nije predviđena za regionalni put, niti za autobuse i teške kamione. Podneli smo molbu gradskoj upravi za rešenje problema, ali nam je odgovoreno da to, za sada, nije moguće. Zato se stanari tih zgrada osećaju kao da žive tik uz auto-put“, priča Rangelov i dodaje da su stanari zgrada u toj ulici suočeni i sa bukom i prašinom.

Inače, sve stambene zgrade su, dodaje, ruinirane jer decenijama na njima ništa nije rađeno, a u raspadanju su i staze preko zelenih površina.

„Suočavamo se sa istrulelom vodovodnom i kanalizacionom mrežom, a i u istom stanju su cevi za parno grejanje. Krovovi prokišnjavaju, fasade su stradale, kao i prilazne staze našim zgradama, ali i centralne staze kroz naselje. Ako obiđete naše zgrade, videćete da su izbledele fasade s flekama“, navodi Rangelov.

Ipak, priznaje da su za probleme unutar zgrade odgovorni sami stanari, jer su vlasnici stanova, ali podvlači da je savetima stanara i upravnicima zgrada veoma teško organizovati stanare da nešto urade. Kao primer dobre prakse, navodi zgradu F6, u kojoj i sam živi, gde su stanari nedavno od svojih sredstava renovirali lift.

„Mesna zajednica ima ovlašćenja da, na primer, uredi, odnosno ponovo betonira staze po parkovima, sve do nekoliko metara od ulaza u zgrade. Međutim, od opštine smo ove godine dobili samo 500.000 i uspeli da renoviramo dve staze, što je nedovoljno. Lokalna samouprava se ne zanima za druge probleme“, ocenjuje Rangelov.

Objašnjava da je problem i to što predstavnici grada odlučuju šta će se sa tim novcem raditi, a ne Savet mesne zajednice.„Tako smo prošle godine, pored onih 500.000, dobili još dva puta po 150.000 i 100.000 dinara za uređenje prostorija mesne zajednice, što nama nije bio prioritet“, dodaje Rangelov.

Da je Dubočica drugačija od drugih delova grada, koji svaki ima prefiks „naselje“, pa makar to bilo u samom centru, dokaz su i ljudi koji žive tamo. Oni su, zapravo, najveće blago. To što nema sloge oko zamene skupe unutrašnje kanalizacione i vodovodne mreže ne treba zameriti, jer se većina bori s preživljavanjem. Ipak, pokazali su jedinstvo, hrabrost i upornost pre tri godine i sprečili lokalne vlasti da im oduzmu deo zelene površine. I to mirno, gandijevski.

Priča o Dubočici možda i ne bi imala kraja. Zato napuštamo naselje, ostavivši da vam to predočimo nekom drugom prilikom.