Već od naredne godine Narodno pozorište Leskovac kreće na turneju po zmljama bivše SFRJ i Bugraske, a u uzvratnim posetama u Leskovac će dolaziti pozorišta iz tog regiona, pa će tako grad na Veternici pored već afirmisanog Lajf festivala dobiti još jedan brend u oblasti kulture. O ovoj eksluzivi i o rastućim uspesima leskovačkog pozorišta, čije su predstave dostojne brodvejskih, JuGmedia je razgovarala sa direktorom i glumcem ovog pozorišta Daraganom Božom Marjanovićem.

Ovo zaista jeste novina. Kada se rodila ideja?

Moja i ideja mog tima bila je za prošlu, 2020. godinu, da se proširimo na region, što je poptuno logično. Ne treba se zadovoljavati uspesima tu gde jesmo, ne baziramo se samo na Leskovac i Srbiju nego želimo da proširimo uticaj i na region. I ja verujem da to nije samo želja i ideja, nego da mi imamo dovoljno sposobnosti da to uradimo, a negde je i poptuno logično. Mi razmišljamo potpuno globalno, vrlo često kažem da pravimo dobre predstave, da može da ih pogleda publika svuda u svetu, u Londonu ili bilo gde u velikim svetskim metropolama. Naravno, omela nas je pandemija, ali ja verujem i nadam se da ćemo moći sledeće godine, za početak, napraviti jednu ozbiljnu turneju po Hrvatskoj i Republici Srpskoj.

Zar to nije veliki zalogaj za pozorište iz takozvane provincije?

Kultura ne treba da bude provincijska stvar i naši umovi ne treba da budu limitirani. Kao što vidimo, mediji su bili prvi koji su se uvezali, pa mi sada pričamo na televizijama sve češće pominjići region. Do skoro toga nije bilo. Kada sada pomenemo region, to znači  otprilike bivša SFRJ, jer, svi smo živeli na tom podrujču. Naravno, imamo i susede, vrlo bliske, na primer, Bugare, koji su vrlo kreativni kada je pozorište u pitanju, što lutkari, što klasičan teatar. Imamo Makedonce koji su vrlo nama bliski, a zanimljivi. I zašto da se mi ne uvežemo sa njima? A imamo, kao što sam rekao, odlične predstave i tehničke i ljudske kapacitete. Uostalom, ideja je naša i ponavljam, mi razmišljamo – globalno.

Ideja je nastala pre korone. Postoje li neki dogovori danas?

Mi već sada pravimo neke dogovore i za Bosnu i za Federaciju i za Hrvatsku, šireći na taj način ideju jer ne trebamo da imamo u našim granicama nikakve limite. Moramo da razmišljamo teatarski kao što oni razmišljaju tamo. I zašto da mi ne podelimo i da ne razmenjumeo ta naša iskustva jer samo možemo da dobijemo benefite od toga.

S kojom biste najpre predstavom krenuli na turnuju?

Apsolutno bi to bila predstava „Ako se probudiš i kao da je važno“ Ne zanemarujem druge predstave, da ne budem pogrešno shvaćen, međutim, ona je pogodna zbog te jednostavnosti u scenografiji pre svega. Jer, kada idete na put morate da vodite računa i o transportu, morate da vidite koliko toga vučete sa sobom, koliko ljudi ide. Kada idete na duži put, sve to skuplje košta. I opet se vraćamo na pitanje novca. Pozorište je skupa stvar. I zbog te praktičnosti i njene uneverzalnosti, to bi bila ta predstava. Mada, koju god predstavu da uzmemeo, „Svice“, na primer, koji su nagrađivana predstava, par ekselans, zaista. Kada se podigne zavesa, imate Brodvej i to potpisujem. Možemo bilo gde u svetu da postavimo tu predstavu i kada se podigne zavesa, taj aerodrom i čekaonica, to izgleda zaista svetski, producentski svetski. Imamo sada i „Sećanje vode“, takođe, odlična predstava, jedna divna priča, tamo gde ste jednog trenutka na granici suza, a drugog momenta ćeš se smejati.

Po onome što govorite, Narodno pozorište, pored već afirmisanog Lajfa, priprema još jedan brend na polju kulture, odnosno, okupljanje pozorišta iz bivše Jugoslavije.

Iskreno se nadam da će biti tako. Jer nije poenta da mi samo idemo tamo i da pokazujemo šta mi znamo nego da našoj leskovačkoj publici, koju stalno ističemo u prvi plan i zahvalni smo na tome što prate toliko pozorište i što vole toliko pozorište. Mi, zaista, imamo sjajnu publiku. I zato želimo da onim ljudima u Leskovcu, koji vole pozorište, omogućimo da vide šta to rade pozorišta u regionu.

Leskovačka čaršija sklona je da uspeh leskovačkog pozorišta povezuje sa vašom ličnom glumačkom popularnošću u Srbiji.

Od jeseni imamo ideju, eksluzivno za vas, da razmenjujemo dečje predstave sa pozorištem u Vranju. I oni, kao mi, imaju dečje predstave nedeljom u 12 sati, pa smo se dogovorili da jednom mesečno u tom terminu mi igramo kod njih, a oni kod nas. Na taj način će dečja publika u dva grada biti bogatija za nove predstave.

To nema nikakve veze sa mojom popularnošu i šta je to popularnost, to je rastegljiva i problematična kategorija. Uspevamo samo jednom promišljenom politikom, a to je – da se voli ono što se radi. Naravno, ako ste poplurani u nečemu, to znači da se time bavite ozbiljno, a to bavljenje u stvari olakšava posao jer vam je problematika poznata. Ove godine mi je 30 godina umetničkog rada. Imam dovoljno pozorišnog iskustva da procenim u kojim pravcima bi trebalo da se deluje. Samo promišljenom repertoarskom politikom i odabirom  reditelja, sradnika, vi pravite ono što će biti projekcija za sledeću sezonu. Mi imamo obavezu da ne negujemo samo jedan stil, jedan žanr, u obavezi smo da imamo različite žanrove te otuda u našem pozorištu imamo i komediju i klasiku i savremene dramske tekstove i monodrame i vrlo popularne dečje predstave gde se traži karta više. To je stalna publika koja jedva čeka nedelju i 12 sati i novu premijeru a do tada više puta gleda prethodne predstave. Definitivno, pokrili smo širok spektar interesovanja naših građana od one najmlađe pa do najstarije publike.

Stiče se utisak da ste okupili dobru ekipu i van pozorišta.

Moram da pomenem čoveka koji mi je od velike pomoći, a to je Željko Hubač. On je od samog starta, kada sam došao na ovu poziciju, od ogromne pomoći i mi smo saradnici na ovom poslu. On je čovek koji je bio direktor drame na našem najvećem institucionalnom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu, i može samo da vam laska da vam bude od pomoći. Pri svemu tome, on je Leskovčanin, rođen u Leskovcu, voli Leskovac i ovo pozorište i nastupa i prema meni i prema pozorištu veoma dobro. Mi smo se poznavali i ranije pošto smo pozorišni ljudi, ali smo sadržajnije počeli da sarađujemo od kada sam ja na ovom mestu i vrlo brzo smo se našli na jednoj zajedničkoj misiji, da probamo da od ovog pozorišta napravimo značajnu kulturnu instituciju, ne samo u Leskovcu i Srbiji, već da se napravi ozbilnjo pozorište koje će biti prepoznato i u regionu, po sadržaju i po načinu rada.

Koliko uticaj na kvalitet predstave imaju dobri međuljudski odnosi u vašem kolektivu?

Smatram da je to od presudnog  značaja, kako za funkcionisanje jedne firme, a mi se bavimo proizvodnjom predstava, tako i za samu proizvodnju. Neobično je važno napraviti jednu radnu atmosferu u jednom kolektivu. Mislim da imamo takvu atmosferu u našem pozorištu zato što mi predstavljamo instituciju kulture. Mi moramo da budemo najbolji ambasadori našeg pozorišta, u samom pozorištu i van njega. Moramo da promovišemo taj zavidni nivo kulture, jer se bavimo kulturom. Mi zaista radimo u jako kreativnoj, dobroj, drugarskoj, kolegijalnoj atmosferi, sa maksimalnim uvažanjem. Samo u takvoj atmosferi mogu da se prave vrhunske stvari. Dovoljno je da imate samo jednu osobu koja, možda, šalje eto negativne energije u procesu rada, i onda je teže napraviti dobar rezultat. Zato je značajno da se napravi kolegijalna i radna atmosfera koja može da iznedri neverovatne rezultate. Ako sam i malo doprineo toj atmosferi, ja sam presrećan. Onda sam ispunio misiju i nadam se da jesam.

Ono što je jako važno to je da se mi bavimo divnim poslom, da radimo u pozorištu i da je to blagosloveno i da svakoga dana trebamo da zahvalimo što radimo u jednoj ovakvoj instituciju jer raditi u pozorištu je – privilegija, i nije bitno na kojim poslovima radite, ali je to istovremno i velika obaveza.

Koliki je broj zaposlenih u leskovačkom pozorištu i da li ste rešili problem nedostajućih glumaca, pre svega?

Skoro 50 upošljenika, a 15 glumaca. Kada sam ja došao 2016. na ovu poziciju bilo je 22-oje 23-troje. Onda je naišla neka nesrećna racionalizacija i mi smo sada na donjem minimumu. Da sve ne bude bajno, reći ću da mi imamo problem jer imamo više glumica nego glumaca, a svi dobro znamo da su sva dramska dela pisana u korist muškaraca. Dovijamo se na razne načine i nadam se da ćemo to da rešimo i dođemo u stuaciju da uposlimo neke mlade glumce, a ja već računam na neke jer je situacija oko zapošljava počela da se menja.

Sve češće čujemo da je Leskovac postao grad kulture i da je prisutno jedno kretaivno rivalstvo između četiri kulturne institucije.

Lepo ste to primetili. Ima kretavinog, blagog, rivalstva s cljem da budemo svi što bolji. Ali ja, uvek kada prezentuem ljudima koji nisu iz Leskovca kulturni sliku ovoga grada, ja pomenem sve kulturne institucije i sa ponosom pričam o svima, zato što smo mi pravi ambasadori, pa soliranja nisu dobra. A mi se međusobno pomažemo i imamo zajedničku misiju, a to je podići kulturnu svet ovoga grada na jedan viši nivo. Uz sve poštovanje roštilja i paprika koje obožavamo, Leskovac nije samo grad paprike i roštija, nego i grad kuture.

Kao da je sve vas podigao neki vruć vetar.

Taj vrući talas ili vetar koji nas je podigao ne može da bude niko drugi nego osnivač i ja to moram da kažem. Vrlo često ljudi mešaju politiku u neke kreativne svere. Nije politika ako vi kažete da osnivač izdvaja toliko za kulturu, jer sve ovo ne bi bilo moguće bez novca lokalne samouprave. Grad je prepoznao koliko je značajna kultura ovoga grada. Naravno da grad predstavlja prvi čovek Leskovca, gradonačelnik Goran Cvetanović. Kao što u jednoj firmi od jednog čoveka zavisi kojim putem će da krene ta firma, a sada pričamo o repertoarskoj politici, tako od jednog čoveka zavisi u kom pravcu će da krene jedan grad, koliko će se izdvajati za sport i kulturu. U tom smislu ja nikda neću prestati da hvalim gradonačelnika i lokalnu samoupravu jer sam svedok nekih drugih vremena kada je plata kasnila 7,5 meseci i da nismo imali zgradu. Sada ko dođe neko sa strane, zatečen je kakvu zgradu i uslove za rad imamo. Plate su redovne i što je najbitnije, imamo novac za produkciju, a naše ideje ne bismo mogli da sprovedemo da nema ovog prvog“, zaključuje direktor Narodnog pozorišta Dragan Boža Marjanović u intervju za JuGmediu.