Aleksandar Denić (25) iz sela Draškovac kod Leskovca i Kristian al-Droubi iz Novog Sada mesecima su zbog korone zarobljeni na jednoj farmi u Indiji nadomak grada Bengalor. Propustili su sve letove jer nisu imali po 1000 evra za kartu, pa planiraju da se auto-stopom preko Pakistana i Kine prebace u Rusiju i da do septembra stignu u Srbiju. Ali, za taj plan im je potreban sponzor, kao i otvorene granice.

Aleksandar Denić priča za juGmediu da je u Indiju otišao još krajem novembra s namerom da izbegne zimu u Srbiji, da zaradi novac, ali i da vidi tu zemlju kontrasta. „Tada nisam ni slutio da ću se naći u vrtlogu korone i da ću sa mojim drugom provesti skoro tri meseca u karantinu“, kaže.

Karantin i Indusi

„Karantin je ovde počeo u martu kada sam otprilike i planirao povratak, od tada pa naredna tri meseca nismo izlazili sa farme. Bio sam jako nervozan u početku, uplašen jer sam gledao snimke kako policija ovde bije ljude na ulicama koji krše karantin. Belci su ovde bili u jako lošoj situaciji, neke su izbacivali iz hotela. Lokalci misle da su belci doneli virus. Od početka pandemije zaziru od nas“, nastavlja priču.

Aleksandar se bavi entertejnmentom.

Porodica nije baš oduševljena mojim putovanjima jer su uglavnom rizična i ekstremna

„Počeo sam sa uličnim performansom. U kostimu klovna sam pravio balone od sapunice. U početku ništa nisam znao o klovnisanju ali sam usput razvijao veštine kao što su žongliranje, štule, razne trikove i fore. Neko vreme sam proveo u Bengaloru jer smo radili novogodišnji program u nekom tržnom centru. Onda sam se preselio na farmu. Povremeno sam išao do grada na još po koji event, ali je u februaru već krenula korona i posao je stao. Novac koji sam skupio za kartu nazad polako je odlazio. Na primer, u Indiju sam došao bez dinara, bez neke ideje šta me čeka ovde. Prijatelji mi pružaju veliku podršku u smislu što mi pozajmljuju novac“, priča ovaj Leskovčanin.

Džungla bez bureka i rakije

Farma na kojoj žive udaljena je, zapravo, 40 kilometara od Bengalora i na obodima je džungle, pa dva Srbina svakoga dana upoznaju po neku novu životinju, a najviše strahuju od zmija.

Sam Bengalor, priča Aleksandar, je veliki grad koji, po njemu, takođe liči na džunglu.

„Bengalor je jedan od većih gradova u Indiji. Ima 15 miliona stanovnika. Važi za moderniji grad, mada nama ne izgleda tako. Pre oko 20 godina je bio veličine Novog Sada, a onda je naglo krenuo da raste. Samim tim nije se razvijao srazmerno. Nema bulevare i jako je haotično. Meni uopšte nije prijatno da budem u gradu. Previše je zagađenja, saobraćaja, gužve i buke. Velika je sreća što nisam zaglavljen tamo. Da sam ostao zaglavljen u gradu potpuno bih poludeo. A pošto sam odrastao na selu ovde sam se bolje uklopio. Za vreme karantina sam mogao i da izađem i prošetam okolo, zasadio sam baštu, napravio kućicu na drvetu i spoljnu kuhinju. To mi je jako pomoglo da skrenem misli sa pandemije, finansija i povratka kući“.

Sa to malo novca što imaju, kupuju potrepštine na drugoj farmi, udaljenoj oko 7 kiometara. Obojica kuvaju, ali im najviše nedostaje srpski burek, kao i rakija.

U indiji još hara kolera

Indijci, priča Aleksandar, nisu mnogo uplašeni od korone. Kaže da je čuo da je oko 200.000 hiljada ljudi obolelo, ali da je tamo smrtnost mnogo manja nego u Evropi.

Pre indije sam, prošlog leta, bio u Omanu, preko tog posla sam upoznao Kristijana i evo nas sada zajedno ovde

„Ovde su ljudi primitivni, ovde nije razvijena svest o održavanju higijene. Pre našeg dolaska čuli smo da su se borili sa kolerom i malarijom, pa im korona dođe nešto kao prehlada“, pomalo priča u šali.

Strah

Ponovo se vraća na plan o povratku kući.

„Pojavljivali su se neki evakuacioni letovi, povremeno, uglavnom za Pariz ili Rim, i cene su bile preko 1000 €. Što se tiče broda, do luke nismo mogli da dođemo. Bio sam jako nervozan u početku, uplašen jer sam gledao snimke kako policija ovde bije ljude na ulicama koji krše karantin“.

Kako nisu imali novac za avionsku kartu, počeli su da razmatraju druge opcije.

„Ideja je da stopiramo, ali sve okolne države su i dalje zatvorene, takođe i države unutar Indije koje su nam na putu su zatvorene. Ipak, nama je potrebna novčana pomoć jer čim se otvore granice mi krećemo na put, pa šta nam bog da“, piše nam ovaj mladić sa oboda džungle u Indiji, gde se non-stop gubi internet.

U Srbiji je dan, 16 sati, tamo gde je on već je pao mrak, pa ostajemo uskraćeni za koloritnije fotografije od ovih koje objavljujemo sa njegovog profila. „Poslaću sutra“, kaže i pozdravlja sve svoje prijatelje iz Draškovca, Leskovca i okoline koji sa njim održavaju kontakt.

Ispunjeno obećanje

This slideshow requires JavaScript.