Duž Bulevara oslobođenja u centru Leskovca često se od dnevne vreve i buke automobila izdvaja jedan prijatan zvuk iz akustične gitare praćen pesmom. Idući u susret rok akordima i pomalo hrapavom glasu, zatičemo mladu devojku na prvom stepeniku ulaza u zgradu, zanesenu u muziku.

Starija gospođa polako spušta novčanicu od 100 dinara i da ne remeti zvuk, tiho kaže. „Živa bila, to je muzika moje mladosti“.

Kratko ošišana sićušna devojka odlaže gitaru pored sebe, pošto je molimo za razgovor.

„Obožavam rok, najviše Crvenu jabuku, a od njihovih pesama najviše „Pada kiša napolju“ zato što ona nekako podiže i popravlja atmosferu. Kada je prolaznici čuju priđu i kažu – hvala što nam ulepšavaš dan“, priča.

Ova dvadesetogodišnjakinja zove se Ksenija Marković. Iz Leskovca je. Završila je Trgovačku školu na smeru tehničar turizma, ali o poslu u struci, nažalost, može samo da sanja.

„Nema nigde posla. Radila sam malo u Amanu i palačinkarnici, konkurisala u nekoliko firmi ali nisam dobila obaveštenje. Svuda mi kažu da smanjuju radnu snagu, pa sam odlučila da idem u vojsku“, objašnjava.

Svu dokumentaciju je predala i očekuje da je u junu mesecu pozovu.

„Ja sam ovde već godinu dana, samo kada nije mnogo hladno jer me ruke brzo zabole“, veli.

Poslednjih meseci cilj joj je da prikupi novac za trošak u vojsci, jer, rekli su joj, prvih mesec dana se plaća 17.000 dinara.

„Leskovčani vole rok, ali nisu mnogo izdašni. Sviram od 13,30 do 15,30 i jedva prikupim oko 1.000 dinara“.

Ljubav prema roku i gitari usadio je kod nje njen deda Radojko Radovanović koji je u mladosti i sam pisao pesme.

„Učio me je da sviram te njegove pesme, a i moja majka je nadarena za muziku, svirala je klavir“, objašnjava, svesna, veli, da od muzike ne može da se živi.

„Idem dobrovoljno u vojsku, pa šta mi bog da. Znam da ću biti najbolja, pa se nadam da će me i zadržati“, priča dok se ponovo hvata za gitaru, dajući nam do znanja da je razgovor završen.

I dok odlazimo ispraća nas gitara i glas mlade Ksenije. A tamo u centralnom parku opet čujemo muziku, sa frule. Tu neumorni frulaš svakoga dana svira za „svoj merak“.

„Ranije sam stavljao kapu za novac, pa kako niko ne daje ni dinar, odlučio sam da sviram za svoj merak“, kaže.